Интересовање научника одавно привлаче галаксије, чији центар представља компактан извор моћне радијације, који се назива активно језгро.
Међу таквим врстама објеката посебно се истичу квазари. Они се налазе далеко изван Млечног пута, али су толико јасни, да су неки од њих видљиви са Земље. Откривени су 1960. године, а тада су научници претпоставили да је реч о језгрима галаксија, јер је огроман извор енергије збијен у мали обим. Могуће је да су то огромне црне рупе. Међутим, због веома велике удаљености астрономи не могу да детаљно испитају њихов садржај и да тачно израчунају масу.
Чинило се да је најлакше проучити језгро властите галаксије — Млечног пута. Највећи извор радио таласа у сазвежђу Стрелца — Стрелац А — удаљен је од Земље само 26 хиљада светлосних година. Али, због чињенице да се ми налазимо на ивици галаксије, центар се не може директно посматрати. Астрофизичари сматрају да активно језгро наше галаксије укључује црну рупу, а прилично тачно су израчунали њену масу, и то на основу кретања околних звезда. Испоставило се да је црна рупа четири милиона пута тежа од Сунца.
„Спектар-РГ“ ће завирити у језгро
Сматра се да се црна рупа формира сабијањем масе звезде. Снага њене гравитације расте и на крају изазива колапс. Као резултат тога настаје веома компактан, али супермасиван објекат. Да би се одвојило од ње, потребно је превазићи брзину светлости, а пошто је то немогуће, онда ништа не напушта границе црне рупе — ни атом ни фотон.
Црна рупа нема уобичајену површину, али постоји одређена граница, која се назива хоризонт догађаја, иза које не продире никакво зрачење. Све што стигне до хоризонта догађаја лети у црну рупу.
Црне рупе остају хипотетички објекти, јер их је немогуће директно посматрати. Међутим, довољно је индиректних астрофизичких података тако да не постоји сумња у њихово постојање. Оне ништа не емитују, али стварају одређене процесе око себе, који се манифестују у различитим распонима таласних дужина.
Посебно је карактеристичан дијапазон рендгенских зрака. Такво зрачење стварају електрони, које је магнетно поље брзином светлости распршило у близини црне рупе. Још се назива синхротрон, јер се на Земљи вештачки генерише у синхротронима, који убрзавају честице.
Прикупљање података о активним језгрима галаксија један је од задатака свемирске опсерваторије „Спектар РГ“, која је лансирана у јуну ове године.
Сада су научници добили потпуно нов инструмент за посматрање црних рупа — детектор гравитационих таласа „Лиго“, који је 2015. године први пут забележио гравитационе таласе који су настали спајањем пара црних рупа. За сада је његова резолуција недовољна за утврђивање тачног положаја извора на небу, али се након модернизације очекује пробој.
Научници полажу велике наде у радио интерферометре, који су способни да открију сенку црне рупе на позадинском осветљењу објеката који су светлији. Приближни изглед сенке је приказан у филму „Интерстелар“.
Сенка црне рупе се најјасније може видети у милиметарском опсегу, који је невидљив за око. То је један од задатака свемирске опсерваторије „Милиметрон“, коју развијају руски научници.
Шампион међу црним рупама
Научници виде „лаке“ црне рупе, које су десетинама и стотинама пута теже од Сунца, или супермасивне, чија је маса милионима или милијардама пута већа од масе Сунца. Сматрало се да се најтежа црна рупа налази у језгру галаксије М87, у сазвежђу Девице, а она је око четири милијарде пута тежа од Сунца.
Међутим, рекорд је сада оборен. Научници из Немачке, које предводи Киануш Мерган, искористили су резултате великог ВЛТ телескопа са Хаваја и детаљно анализирали податке о осветљености центра огромне елиптичне галаксије „Холмберг 115А“, која се налази у кластеру галаксија „Абел 85“, у сазвежђу Кита.
Они су били збуњени, јер је језгро „Холмберг 15А“ ненормално веће и тамније од осталих активних галактичких језгра. Научници су дошли да закључка да се тамо налази црна рупа, која је 40 милијарди пута тежа од Сунца.