Међутим, нису сви добровољци у Сирији припадници ДАЕШ-а. Значајан број добровољаца, левичара из целог света, дошао је у Рожаву у тзв. Сиријском Курдистану како би у оквиру неких нових „интернационалних бригада“ помогао Курдима да се одбране од ДАЕШ-а и, ако је могуће, сачувају политички систем успостављен за време рата.
Тај систем заснива се на учењу Мареја Букчина, америчког анархистичког филозофа руског порекла, који је заговарао тзв. либертаријански муниципализам, чије су одлике једна врста непосредне демократије, јака еколошка свест и апсолутна једнакост полова.
Ако се има у виду да се и најпознатија курдска партија од краја Другог светског рата, чије је упориште у Турској, зове Радничка партија Курдистана (ПКК), испада да су Курди једини аутентични левичари на Блиском истоку. Зато и није изненађење да су се многи чланови ПКК-а придружили својим сународницима у Сиријском Курдистану по избијању сукоба.
Миротворац Ердоган
ПКК је у основи имала марксистички програм и била је блиска комунистичким партијама у Кини, СССР-у и земљама које су после рата постале социјалистичке, каже за Спутњик Милисав Паић, амбасадор у пензији и председник Српског спољнополитичког круга.
Програм ПКК је подразумевао националну еманципацију Курда, народа који живи подељен у четири велике државе — Ирану, Турској, Ираку и Сирији. У Турској и Ирану насељени су сиромашнијим деловима, у Ираку у подручју Мосула, где су главна нафтна поља, а у Сирији на терену у околини Еуфрата, који је најплоднији део на северу земље, каже саговорник Спутњика.
Као екстремно левичарска партија, ПКК је још шездесетих година почела са оружаним акцијама против турских власти и од тада се у Турској водио рат „ниског интензитета“. Од тада је на листи терористичких организација, а интересантно је да је у време свог политичког успона, Реџеп Тајип Ердоган почео дијалог са Курдима, а после су њихови политички представници ушли у турски парламент, подсећа Паић.
„У овом рату, настанком тзв. Исламске државе и окупацијом великог дела ирачке и сиријске територије, Курди су били озбиљно угрожени, јер они су, за разлику од других народа на Блиском истоку, доста секуларно настројени, управо због тога што је њихова водећа партија ПКК — секуларна партија која има социјалне и националне циљеве“, истиче наш саговорник.
Црвена застава
Курди су прихватили ту идеологију вероватно и због тога што су у датим историјским околностима у оквиру хладноратовске поделе света видели да је социјализам успео да на одговарајући начин реши питања националне еманципације и самоопредељења народа, сматра Паић.
„Очигледно је да је та идеологија и одговарала Курдима јер су они били обесправљена нација у оквиру турске државе. Рецимо, курдски језик је био забрањен у Турској до пре двадесетак година, тако да су они приграбили ту идеологију јер су мислили да је то вероватно најбољи начин да стекну неку равноправнију позицију у турском друштву и да у неку руку остваре своје право на самоопредељње. Уосталом, и застава ПКК је црвена“, каже Паић.
Долазак добровољаца из целог света међу Курде објашњава чињеницом да идеја пуне равноправности у овом неолибералном свету постаје све популарнија. Зато и није чудо да су Курди успели да привуку добровољце левичаре, јер они на тај начин осећају да могу да промовишу своје идеје и политику.
Отпор неоколонијализму
Према Паићевим речима, левичарске идеје су наставиле да живе код Курда и после краха реалног социјализма, односно пада Берлинског зида, зато што су они били сведоци неоколонијалних ратова на Блиском истоку. Американцима је примарни интерес увек била блискоисточна нафта, због чега су давали себи за право да војно интервенишу кад год су им били „угрожени интереси“.
А Курди су били сведоци на који начин се црпела нафта која се налази на њиховим територијама, у Мосулу, још од времена кад је Ирак био протекторат Велике Британије.
„Стране компаније су још тада, између два (светска) рата, црпеле нафту из тог дела света, а да локално становништво апсолутно није имало никакве користи од тога. Сав приход од експлоатације нафте ишао је у руке странаца, а то је најбољи начин да изазовете отпор локалног становништва, у овом случају Курда, јер народ живи у апсолутном сиромаштву док се странци баснословно богате са њиховим природним изворима“, каже наш саговорник.
Зато је логично да су Курди, као секуларан народ који није био оптерећен неким религиозним канонима, прибегли левим идејама, а са друге стране, они су својевремено добијали одређену помоћ од тадашњих социјалистичких и комунистичких земаља, закључио је Паић.