Грчки истраживачи коначно открили узрок смрти Александра Великог

Између 334. и 323. године пре нове ере, велики војни заповедник и краљ древне грчке Краљевине Македоније створио је највеће царство у древном свету које се протезало од данашње Грчке, Бугарске и Турске до Сирије, Либана, Израела, Египта, Ирака, Ирана, Индије и великог дела централне Азије. И све је то урадио до својих раних тридесетих година.
Sputnik

Тим истраживача предвођен др Томасом Герасимидисом са Универзитета Аристотел у Солуну завршио је готово 25-годишње мукотрпно истраживање о последњим данима живота Александра Великог, са закључком да је освајач умро од некрозе панкреаса, а не од маларије, тифуса или упале плућа, како се раније мислило, известио је грчки Спутњик.

Др Герасимидис, искусни професор медицине, почео је да проучава Александрове последње дане 1995. године, пажљиво анализирајући симптоме болести које је имао краљ Македоније, а које су описали древни историчари, укључујући Аријана, који се сматра једним од најбољих извора ових података, као и других — од Птоломеја и Плутарха до Квинтуса Куртијуса. Он је свој приступ назвао „медицином заснованом на доказима“.

Након пажљиве анализе, професор је закључио да је тешка сепса, настала због акутне некрозе панкреаса, однела живот непораженом команданту, уз оцену да је болест узроковао камен у жучној кеси и заповедникова љубав према обиљу хране и алкохола.

„Симптоме су карактерисали изузетно јаки болови у трбуху након богатог оброка и вина, након чега је уследила грозница и током наредних четрнаест дана свакодневно, прогресивно и фатално нарушено здравствено стање“, објаснио је др Герасимидис Спутњику.

Према изворима истраживача, првог дана болести која га је задесила у Вавилону (данашњем Ираку), док је планирао освајање Рима, Александар је осетио јаке болове у стомаку и имао је температуру, што је подстакло лекаре да га натерају да повраћа и да га купају хладним купкама.

Али грозница, знојење и дрхтавица код заповедника су се наставили, и с временом се претворили у отежано дисање, исцрпљеност, жутицу и делиријум.

После четрнаест дана, 13. јуна 323. године пре нове ере, Александар Велики је умро од тешке сепсе у 32. години, закључио је др Герасимидис.

Упоредо са дијагнозом некрозе панкреаса, професор је одбацио друге хипотезе о Александровој смрти. Приметио је, на пример, да маларија обично не узрокује смрт тако брзо или са симптомима виђеним у случају Александра Македонског. Запаљење плућа, са друге стране, ретко када изазива болове у трбуху. Истраживачи су такође искључили тифус и вирус западног Нила због недостатка одговарајућих симптома.

Професор је такође одбацио недавно предложену теорију да је Александар оболео од Гилијан Бареовог синдрома (ГБС), ретког аутоимуног поремећаја који изазива симптоме у распону од слабости у удовима до отказивања органа и потпуне парализе. Научник је тврдио да су висока грозница и болови у трбуху главни симптоми које је командант испољавао, судећи према расположивим подацима, чиме је теорија ГБС-а одбачена. Штавише, став да је Александар доживео почетак парализе, задржавајући своје когнитивне функције, не може бити тачан, јер су сви доступни извори указивали на прогресивни губитак свести.

Коначно, др Герасимидис оспорио је и теорију да је Александар можда био отрован, рекавши да би, с обзиром на једноставне отрове доступне у то време, краљ био мртав у року од неколико сати, уместо да живи у мукама наредних 14 дана.

Десетогодишња освајачка кампања Александра Великог довела је до ширења грчке културе, језика и утицаја на већем делу Блиског истока, Персијског царства, западне Азије и североисточне Африке. Његова владавина је покренула „хеленистички период“, током којег су удаљене територије које су се простирале на хиљаде километара подлегле грчком утицају. Његова заоставштина укључује оснивање више градова укључујући Александрију, Египат, изградњу великих храмова и пораст трговине између Европе и Азије.

Коментар