Србија је пред Саветом безбедности Уједињених нација покренула иницијативу да хашки осуђеници служе остатак казне у Србији.
Представници наше државе уједно су изнели и бојазан због постојеће намере Механизма за кривичне судове у Хагу (ММКС), који је заменио Хашки трибунал, да се измени деценијска пракса ублажавања казни и превременог пуштања на слободу.
Руанда „пресудила“ Србима
Саговорници Спутњика са дугогодишњом праксом пред Хашким трибуналом, адвокати Тома Фила и Тома Вишњић, оцењују за Спутњик да не постоје аргументи ни да српски осуђеници не служе казне у Србији, нити да им се те казне не ублажавају.
„Својевремено смо тражили да наши осуђеници, ако не могу у Србији, казну издржавају у Црној Гори или некој другој околној држави, из простог разлога што је тако и лакше за њих, а и јефтиније је за њихове породице да их обилазе. То је одбијено, уз изговор да им је потребна сагласности Савета безбедности“, објашњава Фила.
Вишњић додаје да се СБ УН не изјашњава тим поводом због мишљења судија Хашког трибунала 2002-2003. године, које је утврдило да казне не би требало да се служе у земљама порекла осуђеника.
„До сада се СБ УН позивао на то мишљење које је дато на некој седници судија, које није званично ни објављено. Не постоји формална одлука о томе, већ само мишљење. Пракса Трибунала у погледу служења две трећине казне и отпуста престала је у време Теодора Мерона, јер га је Руанда, за коју је такође био задужен Хашки трибунал, напала да превремени отпуст на слободу крши права жртава“, објашњава Вишњић.
Према његовим речима, напад на Мерона од стране Руанде фактички се пренео и на наше људе. С друге стране, Фила напомиње да су, кад је овоме реч, наши људи који служе казне сада у ствари — оштећени.
Срби служе веће казне
„Пракса је била да ако суд некога жели да осуди на десет година, он га осуди на 15, знајући да последњих пет неће бити служено. Сада испада да овај механизам не примењује ову праксу, па испада да наши људе служе дуже казне него што је суд предвидео“, каже Фила.
Вишњић напомиње да због оваквог става Механизма осуђеници и даље робијају, а имају повољна мишљења држава у којима служе казну за отпуст и одлежали су две трећине изречене казне. Он каже да дуже од годину дана Механизам није донео ниједну одлуку о отпусту, уз разне изговоре.
„Није нормално да се те одлуке не доносе, а притом се улази у колизију са државама у којима ови људи служе казну, где њихов правосудни систем признаје њихову ресоцијализцију и предлаже да се они пусте на слободу. Ту имамо апсурдну ситуацију да се механизам државе у којој се служи казна не поштује, него се у обзир узима неко судијско мишљење које је дато незванично пре деценију и дуже“, истиче наш саговорник.
Фила додаје да је Механизам изложен разним утицајима, наводећи као пример случај браће Битићи, који се противе да Властимир Ђорђевић Рођа буде пуштен на слободу, док он „не каже ко је убио њихову браћу“.
„То је апсурдно јер човек то не зна, и то је више пута истицано и после свих истрага и утврђено“ каже Фила.
Ниједан од наших саговорника нема одговор на питање је зашто Србија правно погодна да прими 2.000 наших криминалаца, колико их је у последњих годину дана враћено из света у Србију на одслужење казни, а сматрају је правно неспособном да прими на служење казне људе који су осуђени пред Хагом.
Естонци не воле Русе, па ни Србе
Треба подсетити да Естонци праве озбиљне проблеме кад год наши представници разговарају са њима о условима боравка Милана Мартића, Драгомира Милошевића и Милана Лукића у њиховом затвору, или када се обрате суду у Хагу са конкретним замеркама. У Естонији то схватају као напад на њихов казнени систем и бране се тако што негирају проблеме. На крају се то преломи преко леђа српских затвореника, који онда буду под још већом тортуром и немилошћу затворске управе у Тартуу.
Однос затворске управе према српским затвореницима у Тартуу је врло бахат и суров. Имају изузетно лошу здравствену заштиту. Мартић је дугогодишњи дијабетичар, а лечи га лекар опште праксе. Никада никакве темељније анализе нису рађене, иако су сви Срби људи у годинама. Код лекара их воде везане и у кавезу, док их прегледају везане су им руке и ноге. Пошто не знају естонски језик, не могу да кажу доктору какве проблеме имају, а преводиоца немају.
Хашким затвореницима у Естонији не дозвољавају ни да раде, а обавезни су да плаћају струју, храну и средства за хигијену. Не могу да гледају телевизију, укинути су им српски сателитски канали, није им дозвољено да им се из Србије пошаље пакет. Потпуно су изоловани.
Тортура иде до те мере да Естонцима, који не воле Русе, смета чак и то што српски језик, којим тројица затвореника причају, личи на руски, па се и због тога према њима непријатељски односе.