Сергеј Рјабков, заменик руског министра спољних послова Сергеја Лаврова, послао је недвосмислену поруку: „Русија се неће враћати у Г8. Таква група више не постоји. САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Јапан, Италија и Канада настављају у старом формату“.
Након ескалације Украјинске кризе, ових седам земаља је „суспендовало чланство Русије“ у ексклузивном клубу осморке. Званична Москва је покушавала да задржи комуникацију са дојучерашњим партнерима на високом нивоу, али је изгледа протоком времена копнило и стрпљење. Најпре је Дмитриј Медведев пре две године оштро наступио: „Јасно је шта Група 7 значи без осталих најважнијих светских економија: ништа“.
Сада се на то надовезао Рјабков. Званична Москва се окреће учвршћивању веза унутар БРИКС-а, наставља да промовише Групу 20 као једини прихватљив оквир за тражење одговора за најважнија питања која оптерећују међународне односе.
Ако већ није, убрзо ће бити јасно: највећи губитник у свему овоме је управо Г7. Окупљање групе седам најразвијенијих земаља света (заправо, 1975. године је организован састанак представника шест држава, а на следећем самиту им се прикључио и премијер Канаде) иницирале су САД, желећи тако да кроз институционализацију додатно учврсте сарадњу са западноевропским савезницима и Јапаном.
У тренутку настанка, на економије ових држава отпадало је близу две трећине светског бруто друштвеног производа, са њима се донекле могао упоређивати само Совјетски Савез, који је заузимао друго место, али је ипак „добацивао“ до свега 40 посто „вредности“ САД. Средином седамдесетих Кина је, на пример, имала мањи номинални БДП од Канаде, и три и по пута мањи од Јапана. Координацијом активности усмеравали су светску политику и давали кључни допринос обликовању различитих решења. Такав приступ је, на крају, допринео победи у Хладном рату и успостављању једнополарног поретка почетком деведесетих.
Пада учешће „велике седморке“ у глобалном БДП
Међутим, данас су околности сасвим другачије. Учешће „седморке“ у глобалном БДП спало је на 45 одсто, уз тенденцију даљег смањивања. Кинези су на другом месту, Индија на петом, Бразил на деветом, а Русија на десетом.
Посматрајући овај показатељ према паритету куповне моћи, ствари су још неповољније за Г7: Кина је прва, Индија трећа, Русија практично изједначена са Немачком на петом месту, Индонезија седма, Бразил осми, а Мексико прети да претекне Француску на десетој позицији.
Свет се променио, а један од индикатора јесте и релативно опадање економске моћи Запада. Остали индикатори тичу се праћења промена у односима војне и политичке моћи. Због тога је и прављена Г8, зато су у другој половини деведесетих примили Русију у своје друштво. Јер упркос тадашњој диспропорцији у економској и технолошкој развијености, Русија је остала незаобилазна у процесу доношења важних политичких одлука, и због нуклеарног потенцијала, и због места сталне чланице СБ УН, и због величине територије, ресурса, енергената...
Сели се тежиште светске економије
Строб Талбот је још тада уочио да ће демографске промене, реални економски раст Кине и Индије и пресељење „тежишта светске економије“ са северног Атлантика на азијско-пацифички регион довести до реконфигурације целокупног светског политичког система. Русија је била потребна Г7 као савезник, пријатељска држава и партнер у тражењу решења.
Фред Бергстин је 2005. године предложио алтернативни пут. Постепено „батаљивати“ Г7 и инвестирати у Г2: стратешку сарадњу САД и Кине. Концепт „Chimerica“, договор са Пекингом, који би омогућио доношење одлука у билатералном формату. Цео свет би зависио од само две земље и њиховог договора. Заговорници ове тезе већ су „Chimerica“ повезали са химером (сhimera) и митологизовали су целу причу. За Кисинџера то је била занимљива идеја, а није је одбацивао ни Бжежински.
Ипак, вашингтонска администрација није била спремна да Кину прихвати као равноправног партнера. Унутар Г8 САД су желеле да одрже доминацију, имају „златни глас“, намећу решења, било дипломатским притиском, било једностраном употребом војне силе. Након чувеног Путиновог говора у Минхену 2007. године постало је јасно да такав став иритира Русе, да то није нешто са чим се могу сагласити. Али у америчком приступу се мало шта мењало.
Напослетку, идеја о Г2 је одбачена, а Г8 више не постоји. На другој страни, Русија и Кина су почеле процес зближавања, до сада незабележен у њиховим односима, истискујући западни утицај из централне Евроазије и окупљајући унутар БРИКС регионалне лидере — Индију, Бразил и Јужноафричку Републику. Уз то, интензивирана је сарадња у формату Г20, где им се често придружују Аргентина, Индонезија, Мексико и Турска. Тако је успостављена равнотежа снага у светској политици, утрт је пут ка мултиполарном поретку, а монопол Запада више не постоји. Г7 више није у стању да кључно опредељује међународне односе ни обликује светску политику.
САД су имале избор: или да са Русијом преко Г8 ограничавају амбиције осталих незападних актера у наредним деценијама (Кине и Индије у првом реду) или да са Кином кроз Г2 договарају решења која би потом била нуђена целом свету по принципу „узми или остави“.
Оба избора су подразумевала да се у ту рачуницу укалкулишу (гео)политички интереси Москве или Пекинга. Уместо тога, одлучено је да се настави по старом. Нема нових калкулација, нема компромиса и нема обзира према дугорочним интересима Русије или Кине.
Ескалација у Украјини требало је томе да послужи: ослабити Русију до крајње мере и индуковати политичке промене у земљи, како би се спречило повезивање Москве и Пекинга и тако Кина ставила пред свршен чин. Или би пристала на позицију „млађег партнера“ или би доживела судбину Русије. У Вашингтону су хтели све за себе — продужавање ере једнополарности и одржавање монопола. На крају су се и преиграли.
Изјаву Рјабкова треба сагледати у овом светлу. Она говори о даљим дугорочним трендовима. Последице су озбиљније него што се то на први поглед чини.