Величанствене фигуре Марка Краљевића, Бановић Страхиње, Срђе Злопоглеђе, браће Југовића, Милоша Обилића и других епских јунака уметник је извајао као симболе народне снаге, срчаности и истрајности.
Познате као Видовдански фрагменти или Видовдански, односно Косовски циклус, ове фигуре су сада представљене на изложби у Народном музеју у Београду, која ће бити отворена до краја јануара. Представљено је 40, од укупно 80 Мештровићевих вајарских дела из колекције Народног музеја, а поред „Видовданских фрагмената“ изложени су и портрети Мештровићевих савременика, као и други вајарски радови које је уметник националном музеју већим делом уступио 1923. године.
Мештровићев опус — од косовског мита до југословенског сна
Скулптуре које су биле извајане за грандиозно замишљени Видовдански храм настале су у бурном историјском периоду, када се на балканском простору распламсавала идеја о уједињењу свих јужнословенских народа, односно сан о коначном освајању слободе.
Мештровић је, како напомиње ауторка изложбе у Народном музеју Вера Грујић, одрастао у крају у ком се уз вешто изрезбарене гусле певало у кући и приликом народних окупљања.
„Његово духовно сазревање било је у великој мери повезано с епским народним стваралаштвом, које је преношено усменим путем с колена на колено. То се одразило кроз поменути сегмент уметниковог опуса, настао у духу југословенске идеје кроз замисао монументалног Видовданског храма“, наводи ауторка изложбе у пратећем каталогу.
Мештровић је као млади уметник будно пратио политичка збивања и учествовао у свим културним манифестацијама које су имале југословенски карактер. Његов уметнички занос додатно су појачали драматични историјски догађаји, а пре свега аустроугарска анексија Босне 1908. године. Управо у том периоду, недуго након завршених студија на престижној Академији ликовних уметности у Бечу, он је у Паризу почео да ствара прве скулптуре за своју велику уметничку замисао.
Најстарије Мештровићево остварење, које је 1908. поклонио Народном музеју, јесте рељеф са приказом старог слепог гуслара „Умјетник народа мога“ (1905-1906). Тај рад је био приказан на изложби Југословенске уметничке колоније заједно с делом „Зидање Скадра“, што, како оцењује Вера Грујић, сведочи да је већ тада почео да ради на уметничкој визији из које ће настати „Видовдански циклус“.
Историчарка уметности Лидија Хам Миловановић у разговору за Спутњик истиче да је на идеју о „Видовданском циклусу“ Мештровић дошао сам.
„То није била државна поруџбина, него плод његове уметничке страсти и његов начин да изрази своја уметничка и идеолошка уверења“, наглашава наша саговорница и додаје да је, према многим истраживачима, та Мештровићева стваралачка фаза и најдрагоценија.
Пре једног века косовски мит је имао потпуно другачији квалитет од оног који има данас, о чему сведочи и део разговора Ивана Мештровића са једним енглеским новинаром у Лондону 1915. године, пренет у каталогу који прати изложбу у Народном музеју.
„Косово је трнова круна у страдању југословенскога народа и у њему је народ симболизовао све своје муке на мученичком путу кроз вијекове. Око тога симбола сконцентрисала се понајљепша и најболнија машта наше славенске народне душе, те је тако косовски догађај најфаталнији и у исти мах најсвечанији. У цијелом југословенском народу, кад се спомене Косово, свакому прође језа кроз тијело, легне једна дубока туга на срце, а неко узвишено чувство сиђе му у душу, које га спаја са небом“, говорио је тада Мештровић, исказујући већинско расположење својих сународника.
Видовдански храм — храбра мешавина стилова
Мештровић је макету за Видовдански храм направио 1912. године. Она се чува у Народном музеју у Крушевцу, а сада може да је види и београдска публика. Макета је израђена од дрвета, а њене димензије су три пута пет метара. Димензије храма, према уметниковом пројекту, требало је да буду 200 са 140 метара. Када би се посматрао одозго, изгледао би као уписан православни крст, са три једнака крака.
Мештровић је Видовдански храм замислио као колосални споменик у чијем би средишту била велика камена скулптура Краљевића Марка, висока пет метара. У Народном музеју представљена је скулптура највећег српског епског јунака израђена у бронзи, мањих димензија.
„Део храма биле су и каријатиде, које су, иначе, трајно изложене у Народном музеју и сви посетиоци могу да их виде са леве и са десне стране када улазе у музеј из Васине улице. Његово уметничко дело одавно је дало трајни израз нашој култури, а ова изложба је прилика да бацимо још један поглед у прошлост“, каже Лидија Хам Миловановић.
Мештровић је у развијању идеје о Видовданском храму користио и културе других, древних народа, међу којима су староегипатска, старогрчка и староримска.
„Његов храбри еклектицизам огледао се у коришћењу мотива из блискоисточне културе, али и стилског израза бечке сецесије у којој се и образовао. Ипак, он је у свему томе створио свој аутентични израз, и у томе јесте његова величина и оно због чега је препознат као аутентични геније“, наводи наша саговорница.
Међународна слава младог уметника
Мештровић је радовима из „Видовданског циклуса“ привукао изузетну пажњу на свим изложбама на којима их је приказао, посебно када су излагани у већем броју, као импозантнија целина.
Уметник је „Видовданске фрагменте“ први пут представио 1910. године на изложби бечке „Сецесије“. Посебан успех постигао је на Међународној изложби у Риму 1911. године, излажући своје радове у Павиљону Краљевине Србије. Тада је освојио медаљу у врло јакој међународној конкуренцији, о чему, како напомиње Лидија Хам Миловановић, сведочи и то да је награду у конкуренцији сликарства добио Густав Климт.
Млади уметник успео је да постигне светску славу, да изазове дивљење једног Огиста Родена, као и да 1915. године представи своје радове у Музеју Викторије и Алберта у Лондону, као други живи уметник коме је указана таква част.
„То су веома занимљиве историјске, културне и уметничке околности, а изложба нам пружа прилику да их расветлимо. Не само уз експонате, него и уз тематска предавања која ће држати архитекте, конзерватори, историчари и историчари уметности. Настојимо из разних перспектива да осветлимо не само личност, него и феномен Ивана Мештровића“, каже Лидија Хам Миловановић.
Мештровић и његови савременици
Поред експоната који припадају „Видовданским фрагментима“, на изложби у Народном музеју представљени су и портрети Мештровићевих савременика, попут Николе Пашића, Петра Петровића Његоша, Јована Дучића, кнеза Павла Карађорђевића, као и одливак „Победника“ у мањим димензијама.
Уметник је у Београд први пут дошао 1904. године, да би урадио портрет краља Петра Првог Карађорђевића, а тада је упознао и будућег владара принца Александра Карађорђевића са којим је касније изградио близак пријатељски однос.
Контроверзе су Мештровића пратиле за живота, као и данас, али то, према оцени наше саговорнице, значи да је његова уметност и даље врло жива и да позива на дијалог.
„Још 1911. године као хрватски уметник излагао је у Павиљону Краљевине Србије, али се није претерано уплитао у објашњавање тога, него је решено ишао ка реализацији своје уметничке замисли. У одређеним историјским моментима био је веома близак одређеним политичким опцијама и властима, а потом је, већ током Другог светског рата, па до краја живота 1962. године, своје трајно боравиште нашао у САД. То неки могу тумачити и као разочарање у југословенство какво је замишљао. Мештровићу су примарне идеје били уједињење Југословена и његова уметност. Иако је касније имао могућност за веће уплитање у политичке односе, он се у томе ограничавао“, закључује наша саговорница.