Разнолика београдска здања сведоци су бурних историјских и друштвених промена, али и интимних љубавних прича знаменитих житеља српске престонице. Владарски парови династија Обреновић и Карађорђевић, Иво Андрић, Милутин Миланковић, Бранко Ћопић, Ђорђе Вајферт или Петар Лубарда неке су од личности чије су судбине оплемениле поједине престоничке зграде, у које данас улазимо, а да и не знамо какве нам приче прећуткују. О томе нам у књизи „Водич кроз љубавну историју Београда“ говори Ненад Новак Стефановић.
„Када сам први пут био гост Беча, њихов градски архитекта ме је возио кроз град, ја сам се дивио, а он ми је рекао: ’Ма, хајте, молим Вас! Што се дивите Бечу? Нема на свету таквог музеја на отвореном као што је Београд’. Довољно је проћи кроз Улицу Краља Петра, коју красе и здања знаменитих руских архитеката, и турско-балкански стил ’Знака питања’, и Удбина зграда у послератном стилу соцреализма, и наш чувени српско-византијски стил, и мноштво примера модерне. Све је грађено тамо где је било места и, заиста, у Београду ћете проћи кроз све стилове који постоје“, прича Ненад Н. Стефановић.
Здања која описујете у књизи нису увек велелепна. Није реч само о домовима познатих парова, него и о другим објектима који чувају трагове знаменитих људи, попут Варошке болнице коју су подигли кнез Михаило Обреновић и кнегиња Јулија Хуњади. Од чега је кренула Ваша инспирација, од људских судбина или од самих здања?
— Пошао сам од здања, након истраживања у архивама и мемоаристици, имао сам потребу да закорачим у њих, да лупим ногом о под, да ставим руку на зид, да осетим време сакривено у зидовима. Тако сам, рецимо, дошао до приче о кнезу и кнегињи – преко прича о Првој варошкој болници, у којој се сада налази Музеј српске медицине. Кнез Михаило се оженио Јулијом Хуњади која је била дворска дама у Бечу. Био је проаустријски оријентисан, хтео је да цела Србија буде налик на Беч. За узор је узео јеврејску болницу у Берлину, али је рекао: „Српска болница мора бити модернија“. Наша болница, Прва варошка, имала је подно грејање, текућу воду, прву у Београду. Ту су били системи вентилације у прозорима у време када се није знало за микроорганизме, али се веровало да у ваздуху има нечег и штетног и лековитог и да он треба да се проветрава. Те болничке собе су биле ледене. Имале су стално проветравање, иако су се људи и у оно време плашили промаје. Пацијенти су се покривали ћебадима, али је ваздух био као код Томаса Мана у „Чаробном брегу“.
Која су то још здања која красе Београд, која данас можда и не примећујемо, а која су за време када су подигнута била нешто потпуно ново и крајње модерно?
— Школа „Краљ Петар“, подигнута 1905. године. Имала је фискултурну салу која се, међутим, дуго није користила за фискултуру, него је вајар Иван Мештровић правио у њој своје монументалне споменике, рецимо Победника с Калемегдана. Та сала је имала висину и била је идеалан атеље. Ту су били и школски тоалети с текућом водом. Конак Кнегиње Љубице је такође био искорак — из оног турског ка европском стилу градње. Споменуо бих као врло значајну и зграду Патријаршије српске коју је радио руски архитекта Виктор Лукомски. То је фантастично здање у којем су спојени модерни и византијски стил.
Једна од специфичности наше престонице је управо то што су доста трагова у њој оставили руски архитекти. Нама је данас најпознатији Николај Краснов.
— Колико сам успео да нађем по архивама, било их је 77, имали су своје удружење. Краснов је имао државну функцију, био је управник Центра за монументалну градњу, а био је и дизајнер. Нема ствари коју је краљ Александар хтео да постави као државну, монументалну, а да Краснов није био укључен у њу. Он је, рецимо, радио ентеријер Скупштине Србије. То је нешто најлепше што имамо од ентеријера код нас. Ја бих, међутим, истакао и генерала Баумгартена. Он је аутор изванредног здања старог генералштаба које, нажалост, није доступно људима. Реч је о каменој згради у Кнеза Милоша 33, у којој постоји предивна сала с витезовима који као да су дошли из времена двобоја. Често се говори да су руске архитекте овде донеле феудализам, руски ампир. Многи од њих су, међутим, донели и петроградску модерну, такозвану северну сецесију, као и лепе зграде. Један од њих је и Григорије Самојлов, који је као дете дошао у Србију с оцем. Његове су неке од предивних зграда модерне, као што је Позориште на Теразијама, бивши Фонд Народне банке, или, рецимо, једна предивна зграда у Пушкиновој 5, у којој је резиденција америчког амбасадора. На многим местима је руска дијаспора у Србији оставила благородан печат.
Често нисмо ни свесни када боравимо у неком простору колико личних прича он чува, а Ви нам управо на то указујете у својој књизи. Многа од здања о којима говорите данас су јавни простори, а некада су били домови познатих личности.
— Такав је Београд — ћутљив, сав затајан. Волим да уђем у зграду дома здравља, преко пута Студентског културног центра, где су живели Бранко Ћопић и Десанка Максимовић. Сате и сате сам провео у тој згради. Мислили су да сам лопов. Мало је људи који знају да су они ту живели. Ипак, успео сам да нађем још живих станара. Врата ми је отворила једна госпођа која ме је питала: „Шта радите ви овде?“, а ја сам јој одговорио: „Тражим дух Бранка Ћопића“. „Уђите“. Тако смо почели да причамо, дане сам проводио у тој згради док нисам ишчачкао све што ме интересује.
Која прича је Вас лично највише потресла, заинтригирала?
— Прича о Станиславу Биничком који је живео у Молеровој 88. Ту је и умро са својом супругом Фридом Бланке, корепетитором и његовим блиским сарадником. Заједно су похађали музичке студије у Минхену. Отац му је био Хрват, мајка Немица, а он је био највећи српски композитор, аутор „Марша на Дрину“. То вам је тако у Србији. Када сам ушао у зграду у Молеровој која је била тиха, почео сам да корачам, чуо сам звук и видео слику свог деде који је био каплар у Гвозденом пуку, а Гвозденом пуку је посвећен „Марш на Дрину“. Мој деда, који је умро пре него што сам рођен, јавио ми се ту попут неке астралне приказе. Због тога ми је ова прича најдража.
Пишете и о Иви Андрићу, о његовом прилично бурном љубавном и веома тихом подстанарском животу.
— Андрић је био уштогљен карактер. Не дижем му споменик, пишем оно што сам чуо из породичних прича о њему. Андрић је у стану у Призренској 7 живео од 1941. до 1956. године. Ту је написао сва своја најважнија дела. Истраживао сам доста, слушао сам приче о њему у београдским породицама у које је долазио као угледан гост… док се није показало да се жене заљубљују у њега. Вероватно због тога што је био галантан. Када видите посвете на књигама које је писао београдским госпођама, схватите због чега су се заљубљивале у њега. У то време књижевност је имала много већи значај него данас, јер није било ни радија, ни телевизије, филм се тек појавио, а Иво Андрић је писао лепе посвете. Писао је и песме. Рецимо, госпођи Бели Павловић, дворској дами, која је остала с њим у вези, у пријатељству, готово 40 година. Да му позавидите!
