Најпре је у септембру Подгорицу обишао сенатор Линдзи Грем са групом колега. Након састанка са Милом Ђукановићем саопштено је: „Сенатор Грем и други чланови делегације захвалили су предсједнику на пријему, уз комплименте за вођство и постигнућа Црне Горе и њену способност да нађе свој идентитет који ће бити усклађен са Западом у једном веома проблематичном региону.
Осврћући се на информације о активностима у области реформи и модернизацији црногорског друштва, честитали су Црној Гори на свим важним настојањима и охрабрили даљи напредак. У обраћању јавности сенатор је додао:
„Снаге које желе да подривају напредак Црне Горе на њеном путу ка демократији и које су подривале напоре ка њеном путу ка НАТО-у, такође су снаге које раде против нас. Важно је да их поразимо овде“.
Месец дана касније на истом месту нашао се Мајк Помпео. Прес-служба председника Црне Горе истакла је Ђукановићеве речи:
„Говорећи о приоритетима државне политике, потенцирао је очување доброг темпа економског раста и наставка процеса интеграција, уз снажну посвећеност владавини права и медијским слободама и снажењу унутрашње политичке стабилности и унапређењу вјерских слобода кроз израду Закона по највишим европским стандардима“. Двојац Грем-Помпео већ је био ангажован у Украјини, по истом обрасцу и око сличног питања. Грубим мешањем у црквена питања ради се на „проналаску идентитета који ће бити усклађен са Западом“. Снаге које подривају НАТО морају бити поражене. У том контексту, Црква је непријатељ.
Мило је „погуран“ у рат против Српске православне цркве. Нема никакве дилеме: Ђукановић је „погуран“ да прогласи рат СПЦ. Ова дискриминаторска одлука део је нешто ширег плана, има геополитичку димензију. Судбина Ђукановића није у његовим рукама, за њега не постоји ниједан добар избор.
Посматрано са међународног становишта, оно што су изгласали као Закон о слободи вероисповести или уверења и правном положају вјерских заједница јесте скандалозно.
Жеља да Влада одузима имовину Цркви изражена је јасно и недвосмислено, то се не може сакрити (члан 62 и наредни који објашњавају процедуре). Али поред тога се појављују и неки спорни институти који могу бити арбитрарно тумачени: на пример, тужилаштво је овлашћено да покрене поступак забране деловања верске заједнице уколико ова распирује или подстиче националну нетрпељивост или раздор (члан 30, тачка 1).
Намера законодавца да спречи „сакривање екстремиста“ иза (пара)религијских организација могла се и другачије формулисати, могао се одредити и оштрији критеријум за регистрацију (сада то могу учинити и три пунолетна лица); овако дефинисано то ће у пракси бити злоупотребљено у политичке сврхе када год режиму затреба. Искуство говори да се тога треба прибојавати.
Поједине одредбе новог закона у директној су супротности са међународним конвенцијама чији је потписник Црна Гора и о томе ће се расправљати у неколико међународних организација.
Ако се нешто овако дозволи, ствара се опасан преседан на који ће моћи да се позове свако. Елем, уколико буде приморан да због међународних обавеза мења или повлачи закон, Ђукановић ће претрпети крупан политички пораз. А ту је и неиспуњавање обавезе коју је прихватио.
Сукоб који ће коштати
Међутим, он ће пораз претрпети и ако покуша да закон примени, ако настави путем којим је кренуо. Јер, посматрано са унутрашњег становишта, то ће дестабилизовати Црну Гору до крајњих граница. До сукоба који ће га коштати.
Свака аутократија почива на два стуба. Први је изградња култа личности, супермоћног лидера, јединог способног да доноси кључне одлуке. Други је системско и свеобухватно ширење страха који парализује друштво. Од тога се ствара мит, јер вођа све чује, све прати, све зна, што демотивише појединце од било какве реакције.
Дешавања у Црној Гори показују: народ ће бранити Цркву. Логично: сваки верујући човек спреман је да страда због свог веровања. Некрштен човек, па још на власти три деценије (што мења његов поглед на окружење и живот), и који располаже са огромним новцем („Форбс“ процењује богатство породице Ђукановић на 167 милиона евра, док Душко Кнежевић тврди да је то и цела милијарда), тако нешто не може да схвати. Исто као што не може да схвати да је ово почетак краја.
Више нема страха
Аутократски режим почиње да се круни. Зато што више нема страха. После свега што је направио, након свих понижења већинске Црне Горе која су му прошла, Ђукановић је дошао до краја, достојанство грађана сада се брани оштрим супротстављањем, отпором. Без митологизације страха и пратеће „колективне параноје“ о свеприсутности, нема ни култа личности. Култ се не одржава кундацима, пендрецима и сузавцима. То није мит, већ су само средства за употребу у крајњој нужди, за последњу одбрану осионог аутократе од гневног народа.
Најбољи пример тога је брачни пар Чаушеску: 21 година власти окончана је за свега девет дана. Ни свемоћна Секуритатеа им није помогла, тамо су брзо схватили да је боље трампити владара за сопствену безбедност. Није им помогла ни Партија са 3,7 милиона чланова, испоставило се да је руководство само група климоглаваца, без ауторитета и реалне политичке тежине, а ни „страначка пешадија“ људи који су продали част за нешто ситних привилегија. Није помогао ни „углед у иностранству“: Николае бејаше носилац британских и данских одликовања, уручених од Елизабете II и Маргарете II, француске Легије части, а као потпредседник САД Џорџ Буш старији га је похвалио као „једног од европских добрих комуниста“. Убрзо су одлуке о ордењу повучене, а изјаве брисане и заборављане.
Последњим потезом Мило је „прешао Рубикон“. Као и у свакој аутократији на издисају, око њега нема људи који ће му то рећи. Али има оних који ће га пустити низ воду. Као што ће и Грем и Помпео заборавити да му се јаве на телефон. Лакше ће им бити да „контролишу штету“, жртвују Мила и направе договор са неком новом већином.
Јер што дуже ово буде трајало, веће ће последице бити. Не само по Црну Гору, већ и по регионалну безбедност. А то никоме не одговара. Чак ни Американцима, који су Ђукановића погурали. Уосталом, они су за последњих 5 година направили више погрешних процена, него за претходних 50.