У неколико секунди, изрешетане су с леђа српске поделе, заблуде, лудила, подметачине, сумануте битке, бесмислене кавге и ратови.
С леђа, усред белог дана, ликвидирани су сви наши лажни и наивни снови да је крвава, злочиначка епоха заувек остала иза нас.
Мучки и кукавички, искасапљен је, не косовски мит, већ мит да наше Косово улази у вечну еру мира, нормалности, живота.
Прецизним мецима мржње, растеране су магле о светлој, европској будућности Косова, Србије, региона, згажена су булажњења о „нормализацији односа“ и заједничком просперитету.
Отрежњење!
Живимо у балканској клоаки. До гуше у брлогу у којем само чекамо кобну вест. На ивици новог великог крвопролића.
Поново смо се вратили на почетак. На нулту тачку.
Као у дану кад је испред зграде Владе Србије убијен премијер Зоран Ђинђић. Поново смо оверени метком у чело и цокулом у главу.
Поново смо у магновењу кад не знамо ко коме узима скалп и зашто. Кад не знамо шта нас чека сутра и које демонске силе прецизно повлаче конце иза завесе наших живота. Поново смо у кошмару.
У кошмару, из којег Срби са Косова и Метохије никада нису ни излазили. И који ће поново имати непроспаване ноћи са питањем: „Куда и како даље?“.
Једини победник у ужасној драми коју живимо данас је Оливер Ивановић.
Једини победник је жртва. Жртва монструозног чина који нам је свима вратио ужасни укус самртног ропца за који смо чврсто веровали да је ишчезао.
Оливер се до последњег дана смејао. И кад је чамио у косовском затвору, без кривице и казне. И кад је махао родбини, пријатељима и новинарима док је слушао лажна сведочења о себи.
Није отишао са Косова и Метохије ни када је добио претње. Ни када су му прошле године запалили аутомобил. Ни када су га најближи саветовали да би најбоље било да се пресели. Смејао се.
Радовао се повратку породици, деци. Завршио је два факултета, говорио три страна језика и сачекан је у заседи са пет метака.
Седео сам једне ноћи са Оливером у ресторану у центру Косовске Митровице. Било је то пре деценију. Знао је вероватно више чињеница о косовским превирањима од свих тамошњих политичара и све су указивале на црну слику и на суморне године које долазе.
Ипак, кроз смех ми је, на питање: „Шта ће бити“, одговорио:
„Ја сам каратиста. А каратиста мора да каже — биће све како треба.“
Остао је оптимиста и каратиста до краја. С црним појасом витештва пошао је и јутрос на посао. Насмејан.
Зато су ђавољи куршуми испаљени у његово срце погодили суштинског победника.
Сви остали су поражени.
Текст је објављен 16.01.2018. године, на дан убиства Оливера Ивановића