Светски медији су објавили традиционално шокантне бројке из извештаја. „Гардијан“ је навео да 22 најбогатије особе на свету поседују више богатства него 325 милиона жена у Африци. (Мада није баш најјасније како се у Африци која има 1,326 милијарди становника, рачунала само четвртина жена. Али изгледа да су само одрасле жене разматране).
О чему се ћути у Давосу
Лист „Економик тајмс“ истиче чињеницу да је 1 одсто најбогатијих Индијаца (око 1,3 милиона људи) четири пута богатије од 70 одсто сиромашних суграђана (953 милиона).
„Оксфам“ наводи и остале, како каже, шокантне чињенице:
— 2.153 милијардера на Земљи је богатије од 60 одсто становника, тј. од 4,6 милијарди људи;
— скоро половина човечанства живи од око 5,5 долара дневно;
— 735 милиона становника на Земљи живи у екстремном сиромаштву, а многи су на корак од тога (екстремно сиромаштво је живот са 2,6 долара дневно);
— неједнакост је сексистичке природе, тј.у свету мушкарци поседују 50 одсто више имовине од жена.
И тако даље. ...Све ове бројке треба разумно третирати. Живот са одређеном сумом на Исланду није исто што и живети са исто толико пара у Уганди. Двадесет најбогатијих мушкараца на планети у сваком случају једе мање него 325 милиона Африканки. Они такође купују мање одеће, мање троше на аутомобиле, путовања и квадратне метре животног простора. Другим речима, када говоримо о несразмерности богатства, не треба аутоматски преносити ову диспропорцију на количину потрошње. Један од 22 богаташа на списку је Ворен Бафет, који је познат као власник златне картице „Мекдоналдса“, али чак и када би он свакодневно јео пуњене целаканте (врста скупе морске рибе), његова способност конзумирања би и даље била ограничена.
Алармантна неједнакост
Али ово су све нијансе. Једна друга ствар је стварно занимљива. Један од фактора који растућу неједнакост чини заиста алармантном, јесте старење становништва и сходно томе, повећање броја људи о којима неко треба да брине. Та бројка је заиста шокантна: 2015. године је била 2,1 милијарда таквих становника, а 2030. године ће их бити 2,3 милијарде.
О томе треба детаљно разговарати. Ствар је у томе да се пре 25 година, када су се земље северне хемисфере први пут суочиле са депопулацијом због ниског наталитета, поставило питање: „Ко ће радити у нашим фабрикама и водити рачуна о старијим људима?“ На ово питање је уследио брз и умирујући одговор.
Одговор је отприлике гласио: у фабрикама ће радити имигранти из сиромашних земаља, а саме фабрике ће постати аутоматизоване. Болничарке ће такође бити из сиромашних земаља. Тако да ће младих људи бити довољно за читав свет. Другим речима, сиромашни ће зарађивати за нас, да бисмо ми запошљавали још сиромашних, а ми, Европљани и Северноамериканци бићемо нека врста нација-рентијера, које по потреби увозе јефтину радну снагу.
После четврт века ова схема пропада у сваком смислу. Треба нагласити да сиромашни свет врло брзо престаје да рађа додатне „радне руке“. Испоставило се да су „сиромашне земље у којима се размножавају као зечеви“ само стереотип. Украјина, Молдавија, Албанија доста су сиромашне, али тамо наталитет није висок. Наталитет опада и у Африци, јер се повећава ниво урбанизације, образовања жена и употребе контрацептивних средстава. Једноставно речено, Африканци, као и Европљани не желе да „производе сиромаштво“, већ да га квалитетно користе.
Ни становници Источне Азије. Ни Арапи. Ни Латиноамериканци.
Богати пензионери и сиромашне болничарке
Ово значи да светска схема са богатим пензионерским нацијама и сиромашним болничаркама неће функционисати, због тога што ће мало радно способних генерација из сиромашних нација средином века имати своје старије родитеље о којима неко треба да брине.
Једноставно речено, сада просечан становник богате земље још увек може унајмити болничарку (директно или преко социјалних служби). Међутим, за тридесетак година услуге болничарке из сиромашне земље могу бити прескупе за велику већину старих људи из богатих земаља, а велики број њих неће имати децу и унуке.
И ово питање о богатству и сиромаштву диже на нови ниво, о коме највероватније неће говорити у Давосу. Код њих је другачија атмосфера.
Богатство се наравно може мерити у престижној потрошњи, условно у „Ајфонима“. Ако је 2009. године „Ајфон“ имало неколико одсто Руса, онда je 2019. године, према подацима истраживања „Mail.ru“, „Ајфон“ имао сваки други корисник њихове електронске поште, од 18 до 24 година. Оно што се сматрало престижном потрошњом за десет година се претворило у масовну и омладинску потрошњу.
Генерално гледано, судбина Русије и њена историјска перспектива зависе од тога колико ће становника бити, колико деце ће се рађати у руским породицама за једну, пет, десет година, какви ће они бити кад порасту и чиме ће се бавити.