Српски народ припада јужњачкој групи народа коју стручњаци оцењују недисциплинованом у суочавању са изазовима који им се намећу. У ову групу спадају и Италијани чије понашање је и сам премијер те земље окривио за ескалацију епидемије коронавируса која је попримила огромне размере у овој земљи.
И у Србији су до данас клубови и тржни центри били пуни, а ноћни живот није јењавао ни када су се појавили први пацијенти заражени коронавирусом.
Срби у крајностима – од „лако ћемо“ до панике
„Чињеница је да смо ми као генерално медитерански, јужњачки народи недисциплиновани. Нисмо склони да имамо самодисциплину, увек некако олако држимо да се лоше ствари неће догодити. Та једна наивност као црта менталитета је сигурно присутна. А онда када се опасности догађају склони смо такође и паници, односно понашању које је претерано. Идемо из крајности у крајност. Са једне стране олако држимо да ни до какве несреће неће доћи, а онда када нам се учини да су све ствари измакле контроли подлежемо паници“, објашњава социолог Владимир Вулетић за Спутњик.
Склони смо такође, напомиње он, да гледамо на ствари са једном дозом судбинског, истичемо значај да много тога не зависи од нас, него: „Ако је воља Божја да се нешто деси, десиће се, ако није неће“.
Вулетић је упоредио менталитете јужних и северних Европљана на примеру суочавања Италијана и Немаца са овом болешћу:
„Самим погледом на случај Немачке и Италије већ нам је јасно отприлике како и на који начин се људи у Немачкој, односно Италији суочавају са овим проблемом и какве су онда размере епидемије. У Немачкој је тако да се заиста не може прекинути свака врста живота, али све оно што се тамо дешава делује много мање озбиљно него у Италији“.
Црни хумор у реаговању на опасности
Психолошкиња Александра Јанковић на сличан начин објашњава српски менталитет:
„Оно што је свакако наша особина је да у већини опасних ситуација реагујемо тако што их на неки начин негирамо. А онда развијамо и специфичан црни хумор у вези са тим. С једне стране то је наравно лоше, зато што доводи до отписивања онога што је реална препорука и што је реално важно, а са друге управо ти наши механизми вероватно чине да се смањи степен забринутости и панике. Ми реагујемо по принципу „сваког чуда три дана доста“, па се после неког времена подигне атмосфера и узнемиреност постоји, али ће с временом то једноставно да јењава и да пролази“.
Јанковићева је истакла да је у вези са коронавирусом најупадљивије непрестано инсистирање на одржавању личне хигијене и прање руку. Тако, каже она, долазимо у ситуацију да схватимо да један велики број људи заправо уопште не пере руке и да их на то треба подсећати, тако да то постаје ствар која би очигледно требало да буде део једне континуиране кампање и независно од ове ситуације.
Поука да променимо понашање
„Као и сви јужњачки народи, ми имамо тај лични простор који је далеко мањи. Не правимо неку велику дистанцу у односу на другу особу за разлику од северњака чији је лични простор сам по себи већи. Они и када стоје у реду направе размак који делује безбедним. Ми имамо тенденцију да се збијамо и да се згурамо, онда то непрекидно љубљење, ништа се не сматра ненормалним. Тако на пример особа која је само прехлађена дође у посету некоме ко је имуно компромитован тек да би исказала своју бригу, и на тај начин занемарује да брига подразумева и то да водите рачуна да ваше здравствено стање не угрози друге људе“, упозорава наша саговорница.
Према мишљењу Јанковићеве, колико год да је ситуација око појаве и ширења корона вируса у Србији страшна због свих могућих људи који би оболели или чак и умрли, можда је ово порука за све нас да променимо свој начин живота и понашања, да будемо одговорнији према себи али и према другима.