До открића је дошло, како то често бива, сасвим случајно. А откриће је променило много тога.
Едвард Лоренц, амерички математичар и метеоролог, користећи нумерички рачунарски модел за проверавање раније састављене временске прогнозе, уместо базичних .506127 укуцао је у поставку „заокружених“ .506, претпостављајући како ће резултат бити „приближно исти“. Међутим, резултат је био сасвим другачији.
Последице пандемије – економске, безбедносне, политичке...
Испоставило се да и чиниоци који су до тада категоризовани у „мање важне“ могу утицати на промене времена на неким другим локацијама у одређеном временском интервалу.
Из Лоренцових експеримената развила се теорија „ефекта лептира“, оберучке прихваћена и од низа истраживача из области друштвених наука. Често понављана теза да „махање крилима лептира у једном делу света може произвести ураган на некој другој географској тачки“ коришћена је да би се објаснила сложена економска и политичка међузависност у савременом свету. Чак и оне ствари које се чине малим варијацијама на локалу могу узроковати велике последице у регионалном или чак глобалном оквиру.
Тако је и „коронавирус“, у почетку локални проблем за јавно здравље у Вухану, након свега неколико недеља постао претња по светску економију. Посматрајући са садашње временске дистанце, а имајући у виду озбиљност проблема, оправдано је поставити питање: шта би се десило да је епицентар свега био у некој другој „многољудној земљи“ са слабијим институцијама од кинеских?
Срећу у несрећи представља то што је Кина држава са организованим стручним службама и способним институционалним апаратом, те је ширење заразе успорено, а до одређене мере и спречено. Ипак, последице су остале, најпре по сам кинески систем. И то пре свега – економске.
Вухан је седиште покрајине Хубеј, која по површини заузима дупло већи простор од Србије, али је зато насељава око 60 милиона становника! Ових 4% кинеске популације производе око 5% националног БДП. Чак и да је све остало само на „изолацији“ једне покрајине, било би одређених негативних ефеката по кинеску економију. Међутим, „изолација“ се морала проширити и на остале делове земље, у 10 градова је потпуно обустављен јавни транспорт, затваране су железничке станице, редукован број летова, смањена је производња у „осетљивим секторима“.
На удару – саобраћај, туризам, аутоиндустрију...
Логично, на највећем губитку су превозници, компаније које се баве било којим видом транпорта. Продужавање трајања карантина, уз ширење епидемије на Јужну Кореју и Јапан, већ је узроковало губитке авио – компанија које послују у источноазијском региону од око 30 милијарди долара.
Следећи на удару је сектор туризма. Аранжмани - било да се ради о домаћим или иностраним посетиоцима, масовно се отказују. Још једна привредна града у којој се врте десетине милијарди долара.
Напослетку, сва дешавања која трају од почетка фебруара итекако утичи и на економску динамику у земљи. Рецимо, на кинеском тржишту аутомобила, убедљиво највећем на свету (у Кини се годишње продавало више нових возила него на целом америчком континенту), продаја је опала за рекордних 10 пута у поређењу са истим периодом прошле године. Мало је рећи да су произвођачи аутомобила и пратећих компоненти забринути. Они су у паници!
Пад цене нафте
Да нису једини, види се и по реаговању берзи и по паду цене нафте. Индекси најзначајнијих берзи су почетком марта пали (лондонски за 9,5%, немачки ДАКС за 7,8%, а француски ЦАЦ за 6,4%, а на Волстриту трговина акцијама је била привремено и обустављена), као и цена „црног злата“.
Процена агенције „Блумберг“ говори да је пад цене нафте највећи још од 1991. године и завршетка Првог заливског рата. Једноставно, оскудна са сопственим ресурсима, Кина је највећи купац овог енергента. Исто као што је, посматрајући БДП према паритету куповне моћи, кинеска економија највећа на свету. „Успоравање“ кинеске привреде одразиће се на економске токове у целом свету.
Прве процене говоре како је због целе ситуације директно погођена трећина кинеских компанија, којима ће на неки начин држава морати помоћи (кредити, субвенције или „усмерене“ јавне набавке). То ће оптеретити финансијски систем земље и оставити мање средстава за одржавање високог нивоа инвестирања у иностранству (а у појединим регионима, попут источноафричког Кинези су не само најактивнији, него и суштински једини страни инвеститори), али и смањити кинески увоз, јер ће се више куповати од домаћих понуђача (Кина је после САД и збирно ЕУ – трећи највећи увозник на свету).
Утицај на цео свет
При томе, „ширење вируса“ на Јужну Кореју, Јапан, Италију и Калифорнију, због чега је могуће понављање „кинеског сценарија“, ствари чини само још горим по светску економију.
Максим Авербух примећује и да се лоше вести надовезују на лошу другу половину 2019. године. У том периоду је „светска трговина опала за више од 2%, а светска производња за више од 0.5%. Индустријска производња у САД почела је да пада у септембру и тај тренд се наставио до сада. Још горе, у фебруару 2020. године посматрани показатељи - први пут након дуже времена - почели су да указују на пад у сектору услуга.“ Две највеће светске економије – кинеска и америчка, свака из својих разлога, налазе се пред дужим или краћим периодом стагнације или чак рецесије.
Повећавање међузависности, економске, научне, технолошке и у крајњој линији – политичке, у глобалним размерама, свакако је допринело расту светске привреде и у доброј мери – смањивању броја сиромашних у различитим деловима света.
Међутим, сада се, са друге стране, показује и да је због тога повећана и рањивост свих делова светског система. Локалне варијације могу узроковати глобалне девијације.
Последице епидемије вероватно ће бити веће него што се на први поглед чинило, неће се тицати само јавног здравља. Имаће и економску димензију. Самим тим и политичку, и подразумева се – безбедносну.
Прочитајте још: