Инстинкти негативизма, страха, величине, једне перспективе, генерализације и бројни други често нас наводе на погрешне закључке, постављајући предрасуде испред чињеница.
Како препознати чињенице у свету којим владају популизам, политичка коректност, медији, друштвене мреже, разне интересне групе? О томе нам говори аутор књиге „Фактологија“, Швеђанин Ханс Рослинг.
Шта смо научили од вируса корона
Већ на самом почетку свог изглагања аутор упозорава читаоце на прву велику предрасуду о савременом свету, а то је подела на „нас“ и на „њих“, односно на Запад и Исток, на развијени и неразвијени свет.
У књизи која је у оригиналу објављена 2017. године Рослинг истиче да искрено верује у либералну демократију као најбољи начин управљања државом, али да нема ниједног доказа који то поткрепљује. Он наводи примере Јужне Кореје, Кине и Индије, држава које су забележиле огроман раст у протеклих неколико деценија, с потпуно другачијим државним уређењима.
„Показало се да кинески модел, који многима није јасан – Комунистичка партија заједно с великим капиталистичким предузећима – веома добро функционише. Запад је из жеље за доминацијом, али и због веровања да је то систем који успева, покушавао да га пренесе другим народима који имају апсолутно другачију традицију“, наводи Срђан Крстић, уредник овог „Лагуниног“ издања.
Према његовим речима, одавно је јасно да само пуко пресликавање једног система од земље до земље често не доноси добре резултате. Видимо да се тренутно, како указује наш саговорник, неке „неразвијене“ земље боље од „развијених“ боре против епидемиолошке ситуације без преседана.
„Затварање граница у Европској унији као једну од мера против ширења вируса короне прво су донеле некадашње комунистичке земље, Мађарска, Словенија, Чешка, Румунија. И после 30 година либералне демократије размишљале су у складу с ранијим системом. Не мора да значи да један систем који је веома успешан у једном делу света мора бити добар и у другом делу света“, наглашава Крстић.
Према речима нашег саговорника, просечан житељ неке од западних земаља слику света креира на основу разних стереотипа и предрасуда, верујући да се у некада неразвијеним земљама и даље пиринач једе руком из посуде и да се пије прљава вода.
„Можете, међутим, да одете у неке градове у Африци и Азији и да се запањите колико они личе на градове из научно-фантастичних серија. Свет се више не развија као некад, из једне тачке. Некада се могло рећи да је то само Запад, али данас се и други делови света веома брзо развијају, људи живе све боље, стандард је све виши. Друго је питање може ли наша планета то да издржи. Нисмо ми први пут сада пред степеником који треба прескочити. Захваљујући науци, технологији, новим истраживањима, паметинм људима који раде на вакцини и на томе како се изборити с новом болешћу ми ћемо ићи и даље напред“, оптимистичан је Крстић.
Свет о којем ни нобеловци не знају много
Ханс Рослинг је деценијама радио као лекар на разним континентима, борећи се против сиромаштва, глади, разних епидемија и других недаћа. Аутор је потом годинама држао предавања студентима, али и пословним људима, научним радницима и стручњацима разних профила, током којих је увидео да велики проценат образоване популације не зна основне чињенице о савременом свету.
На питања о проценту светског становништва које живи у сиромаштву, о образовању девојчица, броју новорођене деце, вакцинацији, климтским променама и другим важним глобалним темама Рослинг и његови сарадници систематски су добијали погрешне одговоре, понајвише од професора, новинара, нобеловаца или инвестиционих банкара.
„Ту и јесте проблем, јер је реч о људима који су на извору информација, који доста путују, имају много контаката, очекивало би се да знају више. Ипак, управо су то људи који веома лоше реагују на нове продоре науке и људске мисли, јер се често ослањају на окоштала знања стечена на факултетима пре 20 или 30 година. Људи нису спремни да се отворе према новом, другачијем свету“, наводи Срђан Крстић.
Бројке су важне, али само када их упоређујемо
Ханс Рослинг указује на важност бројева, али и на то да, ако их не читамо како треба, можемо да стекнемо потпуно погрешну представу о одређеним догађајима, феноменима, односима.
„Оно што у актуелној ситуацији пада у очи када говоримо о бројевима јесте предрасуда о негативности, о којој говори Рослинг. Донедавно су медији, углавном, објављивали две бројке у вези с вирусом корона, било да је реч о Кини, Италији или целом свету, а то су били број заражених и број смртних исхода. Дакле, пред очима су нам само стотине хиљада заражених и хиљаде умрлих, при чему те цифре непрестано расту. Тек од пре неког времена медији су увели и трећу цифру, а то су људи који су се излечили. То већ ствара једну другачију перспективу: у неком тренутку није заражено, на пример, 190.000, него 110.000 људи. Цифре саме по себи могу да буду тачне, али проблематичан је начин на који се оне презентују и на који их ми тумачимо. Пандемију нипошто не треба потцењивати, али је потребно упоредити бројеве које имамо пред собом и с укупним бројем становника“, напомиње Крстић.
Заслепљујући инстинкт страха
У мору информација које свакодневно допиру до нас, усмеравамо се на вести о ратовима, пожарима, терористичким нападима, болестима, а на то нас наводи инстинкт страха. Страхови који су одржавали наше претке данас новинарима обезбеђују посао, пише Ханс Рослинг у „Фактологији“. Инстинкт страха, наглашава аутор, може бити користан, али само ако је усмерен на праве опасности.
Повезујући писање аутора и тренутну пандемију Срђан Крстић упозорава:
„Постоје људи који све ово сувише озбиљно схватају, као неку катаклизму, као и људи који су потпуно неозбиљни. Нити је ово катаклизма, нити нешто што ће проћи само од себе“.
Колико су медији допринели тим двема крајностима, због чега је, с једне стране, много људи који су потпуно изгубили поверење у медије, политичаре, стручњаке, институције, а с друге стране много оних који верују свему што чују, виде, прочитају и које услед тога обузима паника?
Рослинг напомиње да масовни медији веома воле нерепрезентативне, ретке догађаје и да избегавају нормалност. Добра вест је ретко уопште вест, док је лоша вест мамац за публику, захваљујући људским инстинктима.
„Не знам да ли је иједна генерација до сада била под оволиким притиском медија као ми данас. Пре 200 година су постојале новине, онда се појавио радио, па телевизија, а данас је све то експлодирало с друштвеним мрежама и интернетом. И медији су економска категорија, они живе од продаје информација. Због тога су информације веома често бомбастичне, истина је прикривена, а циљ је да се постигне ефекат како би се нека информација истакла у непрегледном мору“, закључује Срђан Крстић.