Три дана након проглашавања ванредног стања разговарали су председник Вучић и канцеларка Меркел. Епидемија бејаше тек успутна тема, а главна ствар – Косово! Уследило је именовање Мирослава Лајчака као Специјалног изасланика ЕУ за дијалог Београда и Приштине и друга регионална питања Западног Балкана, упркос околностима. У називу функције нагласак је на првом делу, тамо где се спомиње дијалог.
Ништа неће бити исто осим жеље ЕУ да реши Косово
Први разговор новоименованог изасланика и председника Србије одиграо се на „католичко“ ускршње јутро, када би западни део Европе требало да празнује! Приликом постављења образложено је како ће изасланик радити на „превазилажењу наслеђа прошлости“ и „доследности и ефикасности деловања ЕУ на Западном Балкану.“ Истог дана Емануел Макрон је „изминирао Лајчака“ најавом могућности затварања граница „Шенген зоне“ бар до јесени, још и подвукао да „Европа треба да се припреми за дуг период изолације.“
Подразумева се каква политика ће уследити након те најаве. Берлински процес нико није споменуо, о „мини – Шенгену“ изгледа нико није ни размишљао. Тиме је, већ у старту, и симболички, и фактички, и политички поткопана иницијатива о „доследности и ефикасности деловања ЕУ“.
Наравно, Лајчак не може бити крив за неуспех овог дела мисије, стрмоглављивање рејтинга ЕУ на „западнобалканском простору“ и континуално слабљење политичког утицаја повезани су процеси који трају још од 2008. године. Ово сада је последица деценијског нечињења и несналажења, а оно што ће бити наредних година представљаће логичан епилог. Ипак, то Лајчаку отежава посао.
Кићанка за предају Косова
Остаје нам, дакле, да меримо и оцењујемо домете још једног специјалног изасланика у „превазилажењу наслеђа прошлости“. Подразумева се шта је сакривено иза овакве формулације. Онај додатак о „доследности и ефикасности“ више је ту као кићанка. „Превазилажење наслеђа прошлости“ односи се само на један балкански народ и једну балканску државу!
Ова, у суштини бесмислена парола, постала је синоним за предају Косова. Како ће се то у пракси одиграти, ствар је техникалија. За ЕУ, највероватнија опција је модификованим Ишингеровим планом.
Наговорити или притиснути Србе, у томе је цео посао. Био и остао. Уосталом, у првом интервјуу за медије на албанском језику, опет понављајући нетачну тезу о „поштовању међународног права“ у контексту једног необавезујућег саветодавног мишљења Међународног суда правде, а свесно заобилазећи резолуцију УН, Лајчак је само потврдио смернице даљег кретања.
Не треба имати било какве илузије. До избора специјалног изасланика дошло је због тога што се ЕУ институције, које су под жестоким притиском и широким утицајем Немачке, не могу у „косовском случају“ ослонити на Жозепа Бореља. Високог представника за спољну и безбедносну политику, као и комесаре, предлажу владе чланица, самим тим су у одређеној мери ови функционери не само у обавези да поштују „став ЕУ“, већ и морају респектовати позиције матичних држава.
Борељ ће пратити официјелне позиције Шпаније без обзира шта је његово „лично мишљење“. За разлику од њега, специјални изасланик је изабран на предлог Високог представника. Због тога Лајчак нема формалну обавезу да „прати“ званичну Братиславу. Било би логично да као бивши шеф дипломатије испоштује став Словачке, али логика је једно, а формална обавеза нешто сасвим друго. Обавеза сада произилази из чињенице да су 22 од 27 чланица ЕУ прихватиле једнострани потез Приштине, Немачка и Француска су здушно помогле Албанцима у свим припремним радњама, а ЕУ на то питање фактички већ гледа као на свршену ствар.
За ЕУ Лајчак се наметнуо као логично решење. Долази из земље која је према Србији пријатељски настројена, одлично познаје постјугословенски простор, поредити га са неким претходним изасланицима и модераторима је немогуће, а и остварио је „успех“ у Црној Гори. Оптимизам индукује и ширење тезе о постигнутом договору Тачи – Вучић – Гренел, а који води ка чланству Приштине у УН.
Од чега зависи успех мисије
Међутим, то нису довољне „препоруке“. (Не)успех ове мисије зависи од неколико ствари. Прво, онај „успех“ у Црној Гори плаћен је прескупо. И тада као „човек задатка“ Лајчак је само извршавао што је од њега тражено, али је политика коју је спроводио оставила дугорочне последице, завадила породице, дестабилизовала Црну Гору, претворила је у ново геополитичко жариште.
Кратковидост неће помоћи безбедности Балкана, оно што би Брисел са Косовом није решење већ стварање великог конфликтног потенцијала. Све док став темељи на Ишингеровом плану ЕУ не може стабилизовати регион.
Друго, ЕУ у овом послу није сама. Ту су и САД са својим интересима. Лајчак јесте био Високи међународни представник у БиХ, али се о кључним стварима више питао његов заменик Рафи Грегоријан, неуморни амерички „изасланик“. Пре свега о уставним реформама, конципираним најпре Прудским процесом, а затим покушаним Бутмирским преговорима. Када Лајчак није могао или није желео „испратити“ оно што је Стејт дипартмент од њега тражио, брзо је замењен Инцком. Такође, то је било и време „руског заокрета“ у балканској политици, Прудски процес је прекинут и због тога што је Додик добио подршку за захтев да се укине функција Високог представника. Руси више нису у „заокрету“, већ на стабилном курсу, а ту су сада и Кинези.
И треће, свет се толико променио за ова два месеца, да више ништа није исто. Пре пандемије свако даље „попуштање на Косову“ за Србију је било штетно, након ње ће сваки нови уступак бити потпуно невероватан. Такав корак не би могао било како да се објасни, нити било чиме да се брани.