У студији објављеној у часопису „Нејчер геосајенс“, истраживачи су објанили због чега се Земљин магнетни северни пол креће изузетном брзином према Сибиру.
Они су веровали да су две огромне мрље „негативног магнетног флукса“ које се налазе испод Канаде и Сибира, врло близу земаљиног језгра, одговорне за збуњујуће, „изванредно линеарно“ кретање, што их је чак натерало да уведу непланирано ажурирање Светског магнетног модела прошле године.
У студији коју је предводио Филип Ливермор из Школе земље и животне средине на Универзитету у Лидсу Уједињеног Краљевства, истраживачки тим је истражио геомагнетне податке високе резолуције прикупљене у последње две деценије како би на крају пронашао два велике магнетна „закрпе“ испод поменутих локација.
Научници кажу да, ако гледају изоловано, две мрље могу објаснити недавна лутања северног пола, јер служе као „два краја линеарног водовода близу вертикалног поља, дуж којих северни магнетни пол може лако да путује“, пише у извештају.
У разговору за Њузвик, Ливермор је коментарисао да су закрпе углавном подручја где магнетно поље излази из земљиног језгра „попут снопа шпагета“.
Поменуте закрпе, или „режњеве“ сматра нуспродуктом поступка. „Плоче магнетног поља се крећу уназад – више од стотину година – али чини се да се канадски режањ креће посебно брзо“, приметио је.
Модели које је тим направио указивали су да ће Северни пол наставити да се креће својим путем према Сибиру, пузећи између 242 и 410 миља током наредне деценије, процесом који је покренут издужењем и ношењем канадске „закрпе“. Последњи резултат је промена у обрасцу протока у језгру Земље почевши од 1970. године.
Како је канадска закрпа постепено слабила, повлачење сибирске закрпе временом је јачало, што је резултирало да се магнетни север привлачи буквално попут магнета.
Такође, Ливермор је нагласио важност ажурирања издања података са променама у брзини магнетног северног пола. „Сасвим је могуће да ће бити неопходне годишње обнове у наредним годинама, тешко је са сигурношћу рећи“, рекао је.
Модел се обично ажурира једном у пет година, а положај магнетног северног пола први пут је забележен 1831. године.