Географски и магнетни северни полови иначе нису у истој тачки (гледајући с наших простора, довољно су близу да их путник са компасом поистовети). Међутим, магнетни пол чак и не стоји на једном месту, већ је то шетајућа тачка.
Наиме, на почетку 20. века магнетни пол је био у Канади, а сада је већ мимоишао Гренланд. Како пише Мајкл Брукс у чланку "Шта није у реду са Северним полом" у часопису "New Scientist", током последњих 18 година, пол је бежао ка истоку брзином од 40 километара годишње и тренутно се креће ка Сибиру, преноси Национална географија.
Чудновато понашање Земљиног магнетног поља се ту не завршава. Постојала су времена када је поље мењало поларитет, о чему сведоче трагови кретања текстонских плоча и вулканске лаве.
Свакако, тада је игла компаса морала полазивати ка тачки коју зовемо Јужни пол.
Компас, једноставна механичка справа за оријентисање у простору, коју морепловци користе више од 800 година, састоји се од магнетне игле која се увек окреће према магнетном северу планете. Тек од 17. века познато је да тајна компаса лежи у магнетизму Земље, пише "Наука кроз приче".
Само питање одакле Земљи полови је нешто сложеније и на њега ће 1919. успешно одговори такозвани "динамо модел" ирског физичара Џозефа Лармора.
Модел описује понашање кугле од течног гвожђа у језгру Земље (или другог небеског тела) која се креће и истовремено је електрично проводна, па захваљујући томе ствара магнетно поље планете.
Испоставља се да турбулентна кретања у слојевима језгра утичу на облик поља, па тако и на промену положаја магнетног пола.
Мада је магнетно поље живље него што би се могло претпоставити, оно је изузетно драгоцено за живот на Земљи јер штити планету од зрачења.
Иначе, постоје и планете које су своје магнетно поље сасвим изгубиле, као што је Марс који је без свог остао пре 4 милијарде година.