Завршавање посла са Косовом, за НАТО је одскочна даска према Русији

Ширење НАТО-а и на Србију усмерено је на дугорочно истискивање сваког озбиљног утицаја Русије са Балкана. Као и хабсбуршки циљеви у БиХ са почетка Велике источне кризе и текући амерички циљеви на Косову имају значајно шири контекст.
Sputnik

Док су августа 1875. устаници ослобађали Невесиње и опсађивали Требиње, у кабинету Адолфа Ауершперга неки остадоше затечени реакцијом Турака који нису способни савладати „ово“ (diese!). Милорад Екмечић пише како се тек касније видело да је устанак имао далекосежне последице.

Невесињска пушка одјекивала је континентом, договори из 1878. године донекле су узроковани дешавањима у Херцеговини. Али, у првом тренутку, све је изгледало једноставније. Ништа озбиљно, већ „ово“ чиме руководи неки Перо Тунгуз са гатачког Сливља, тешко и да се изговори, немогуће и на детаљним картама пронаћи.

Спрема ли се Запад за још једну грешку после које ће изгубити и мршаву подршку Србије

У канцеларијама Хофбурга и здања на Балхаусплацу „ово“ је било важно јер је потврђивало још раније разрађену тезу о „аспирацијама Србије“ и указивало на слабост „болесника са Босфора“. Лек за обе „болести“ је окупација БиХ, касније ће уследити и анексија. На кратак рок, то ће спречити западно ширење Србије и Црне Горе, а на дуги рок БиХ постаје „одскочиште“ за јачање утицаја на целом Балкану, евентуално контролисање јадранско–јонског ареала. Отомански Балкан је прошлост, хабсбуршки — будућност. Начин да се после пораза у Италији и уједињења Немачке сачува статус велике силе. Ратни циљеви из 1914. године само ће потврдити ову тезу.

Зашто је за НАТО важно да заврши посао на Косову

Америчким дипломатама данас (као и њиховим колегама почетком деведесетих) текуће „балканске околности“ изгледају слично. У Бриселу бејаху и нож и погача, а балканске државице сиромашне, народи гладни, са елитама које су понављале мантру о „безалтернативности“. И поред тога — резултат је мршав. БиХ и даље „подељена“, као и Северна Македонија, Црна Гора усталасана, а Косово...

Логичан закључак: бриселски Балкан је прошлост, амерички — будућност. У том контексту, треба пожурити са ширењем НАТО-а. „Српске аспирације“, око статуса Косова, очувања Српске, одбране црквене имовине у Црној Гори или неке будуће регионалне пројекције — тиме се у потпуности анулирају. А дугорочно, „комплетирани Балкан“ постаје одскочиште за интервенисање на истоку (против Русије) донекле и против остатка ЕУ, ако затреба.

Американци су затечени реакцијом ЕУ која није способна савладати ни „ово“ (this!). А „ово“ се своди на статус Косова. На том питању све почиње и све се завршава! Када се „Косово реши“, остало долази, само по себи.

Хоће ли  Гренел и Лајчак поломити зубе на Космету (видео)

Отуда и размишљање о разграничењу код Ричарда Гренела. Жозеп Борељ је то наговестио, Џејмс Хупер потврдио. Данашња административна линија се помера јужно, обухвата општину Лепосавић и пола општине Зубин Поток, али би суштински била проглашена међудржавном. Србија, вероватно, не би морала успостављати билатералне односе са Приштином, али би се сагласила са пријемом „Косова“ у УН.

Како анестезирати јавност и актере

Обећања о заштити цркава, економском развоју и слично послужиће за покушај анестезирања српске јавности. За анестезирање албанске, ту је неколико прешевских села. За анестезирање Вучића и Тачија, већ виђено о Нобеловој награди... Као у Скопљу децембра 2018, када је Уидед Бушамауи (из Тунижанске четворке, лауреати за 2015. годину) обећала да ће за ово признање предложити Ципраса и Заева. Довољно да обојица поверују.

У међувремену, Ципрас је изгубио две изборне трке (за Европски парламент, па националну у јулу 2019. године), стрмоглавивши се на северу земље (због Преспанског споразума), а влада Заева је неславно пала (јануар 2020. године), остављена на цедилу. За изборе који следе, веће се шансе дају ВМРО (рејтинг од 42,6 одсто у истраживању пре пандемије). Истовремено, заставаСеверне Македоније подигнута је испред седишта НАТО-а 30. марта 2020. Само је то битно. Кога у Вашингтону интересују судбине Ципраса и Заева!?

Циљ „историјског разграничења“ је идентичан. Увлачење у НАТО Србије, за њом и БиХ. Јер, како би у датој ситуацији, када се „Република Косово“ као чланица УН, без икаквих проблема и ограничења експресно придружује НАТО-у, Србија могла осигурати сопствени „јужни коридор“. Другог избора нема.

За Србију и Србе отварају се тада бројна питања, од саглашавања са историјском сликом о „оправданом бомбардовању“ једног „геноцидног народа“, до енергетске безбедности и „Турског тока“. Ширење НАТО-а усмерено је на дугорочно истискивање сваког озбиљног утицаја Русије са Балкана. Као и хабсбуршки циљеви у БиХ са почетка Велике источне кризе и текући амерички циљеви на Косову имају значајно шири контекст.

Све би било „правно упаковано“

Пословично америчко багателисање постојећих правних и политичких оквира приметно је и када говоре о разграничењу. То је за њих „ово“, ништа што се не може превазићи притисцима и разним интервенцијама. Иако је, из ове перспективе посматрано, немогуће да разграничење може бити „правно упаковано“, а да остане у сагласности са Резолуцијом 1244, Уставом Србије, Ахтисаријевим планом (послужио као основа за „Устав Косова“) и низом других одлука (рецимо, став Контакт-групе о „три не“, међу којима је и „нема промене граница Косова“, а што је полазна основа за Ахтисарија).

Сведочење НАТО команданта: Црна Гора пример успеха, Руси сметају на Балкану

Отуда и велики опрез европских званичника. Рушење конструкције коју су једва изградили уз многа „креативна тумачења“ може узроковати свашта. Исто тако, из ове перспективе посматрано, није разумљиво зашто би се Русија сагласила са таквим планом. Последњи говор амбасадора Василија Небензје током априлске сесије СБ УН о Косову врло је директан и недвосмислен. Логично, у интересу НАТО-а је да се Русија „заобиђе“, али како то извести све док је на снази 1244, остаје нејасно (или није разрађено).

Брљотине САД на Косову, гажење свих норми и принципа, бахатост и посматрање тог питања као „ово“ што ће се пре или касније „решити“ милом или силом, не може бити поправљено новим притисцима, нити једностраним потезима.

Учињено је већ оставило далекосежне последице. Једини начин да те последице не оптерете будућност, јесте враћање дијалога у правне и политичке оквире око којих постоји сагласност „великих играча“. Пре свега у УН. Можда се Гренелу то чини смешним. Он гледа из другачијег угла.

Исто се чинило и цислајтајнијским дипломатама. Чак и у тренутку када је Перо Тунгуз пробијао Солунски фронт. Разграничење, овако како је замишљено, није одрживо. Тако се утире пут даљим нестабилностима.

Прочитајте још:

Коментар