А средства су позамашна. Андреј Пленковић је изгледа више због „регионалне“ јавности славодобитно обзнанио „добитак“ од 22 милијарде eвра! Бојка Борисова интересује искључиво домаћи терен, упорним демонстрантима који се окупљају испред његовог кабинета „трљао је нос“: „свима који захтевају моју оставку, остављам 29 милијарди евра за наредни период“.
Емануел Макрон је исход петодневних преговора назвао „историјским даном за Европу“. Европска унија ће ако план добије „зелено светло“ у даљем току одлучивања „упумпати у систем“ невероватне 1.824 милијарде евра.
Ипак, када се погледа структура онога што се неоправдано назива „помоћ ЕУ“, долази се до нешто другачијих закључака.
Прво, у овом тренутку и најмање битно, остаје недоречено шта се подразумева под термином „вредности“, који се уз кохезију и отпорност помиње у другој тачки описивања намена трошења вишегодишњег финансијског оквира. Док мађарски и пољски медији подвлаче да је оваква формулација знак да неће бити условљавања приликом повлачења средстава, има тумачења која стижу са других страна. Чињеница је да првобитни предлог о моменталном заустављању исплата из фондова ЕУ ако се крше „заједничке вредности“, није прошао услед противљења Будимпеште и Варшаве. Како ће се „вредности“ сагледавати и како ће се одређивати ко их следи, а ко их се одриче, сада није сасвим јасно.
Бесповратна помоћ која се враћа
Друго, од 1.824 милијарде, 1.074 заправо представља „редовни“ седмогодишњи буџет, односно вишегодишњи финансијски оквир за период 2021–2027. године. Нешто се у тај оквир од стране чланица и уплаћује, а нешто се због одржавања ове структуре и жртвује. На пример, самосталност у спољнополитичком наступу, што у кризним временима уопште не мора представљати предност, већ сасвим супротно — ману. То већ зависи од великог броја фактора.
Треће, од преосталих 750 милијарди евра економско-инвестиционог програма за борбу против последица пандемијске кризе, 360 милијарди су зајмови за задуживање држава-чланица, а 390 милијарди бесповратна помоћ која ће се додељивати по посебним критеријумима и у тачно дефинисаним областима. Међутим, та бесповратна помоћ ће такође бити обезбеђена кроз задуживање, само то неће чинити државе, већ ЕУ као целина, први пут у својој историји.
Предности ове операције су очигледне, чланице ЕУ ће добити кредите по повољнијим каматама него да се задужују саме. Дуг ће отплаћивати кредиторима до 2058. године, али је овде поента у томе да оно што се представља као бесповратна помоћ, заправо мора бити враћено преко механизама који ће тек бити успостављени.
Углавном, на посматрани период ова средства збирно за 27 држава-чланица износе око 107 милијарди годишње, што може, али и не мора бити довољно. За Хрватску, рецимо, ово „бесповратно“ ће бити око милијарду на годишњем нивоу, што је мање од 2 одсто БДП-а. Новим зајмовима дуг се повећава, а само ове године процене су да ће БДП падати 7, можда и 10 одсто. Шта ће бити после 2021. године, нема поузданих предвиђања. Треба подсетити да је било тренутака након „великог финансијског шока“ 2008. године, када је Европска централна банка „убацивала у систем“ и по 50 милијарди месечно, па је највећи домет тих мера било осигуравање стагнације. Стагнација је након тога донела политичку дестабилизацију у низу држава, делимично и у континенталним размерама, а несумњиво је утицала и на успех Брегзита.
Коме су важни „климатски пројекти”
Четврто, поменутих 750 милијарди усмераваће се кроз седам појединачних програма (инструменти за опоравак и отпорност, рурални развој, транзициони фонд, за науку чувени „Хорајзон Јуроп“ итд.), није могуће трошити их како то буду желеле или процењивале власти држава-чланица, а 30 одсто средстава од укупне суме у коју улази и седмогодишњи буџет, опредељено је за „климатске пројекте“.
Када би питали Пленковића и Борисова за шта су им неопходне паре, сигурно би навели десетине проблема које треба решавати ургентније него што су наведени, али суштински, представнике мањих држава о томе нико ништа није питао. Економије четири земље — Немачке, Француске, Италије и Шпаније представљају две трећине бруто друштвеног производа ЕУ (ако им се дода и Холандија, то премашује 70 одсто), они диктирају правила игре. Немачка жели да ојача „кохезију“ унутар ЕУ, а подизањем одређених еколошких стандарда и да елиминише кинеске и америчке конкуренте, док три пратеће земље кубуре са висином јавног дуга и за њих је ово свакако некакав излаз, макар се огледао и у чистој куповини времена.
Утицај на јавни дуг
Прича о јавном дугу појединих чланица посебан је проблем и овакав приступ ЕУ делимично је индукован потребом да се оне „спашавају“, јер је питање како би и под којим условима могле самостално да пронађу средства за сервисирање текућих обавеза. Грчки јавни дуг износи 180 одсто БДП-а, италијански 135, португалски 122, белгијски, француски и шпански се крећу око 100 одсто. Номинално, јавни дуг свих чланица и саме ЕУ ће овим новим задуживањем порасти за 7 одсто и премашити 80 одсто укупног БДП-а.
Немачка, која по овом параметру стоји боље од колега, схвата да колапс једне од три велике привреде може бити кобан по цео систем и зато прибегава овим мерама. Да ли су то и решења која ће донети резултат?
У овом тренутку је тешко, готово немогуће проценити. Последице пандемије су веће него што се у првом тренутку чинило. ЕУ је морала нешто предузети, не само због „економских разлога“, већ и да би вратила пољуљано поверење и поново преузела политичку иницијативу. Ваљало би да план успе, не само за чланице, већ и за све државе које имају позамашан обим трговинске размене са ЕУ. У супротном, дезинтеграција ће се наставити. Британци неће бити последњи који су из ове интеграционе целине иступили.