Готово незапажено пролазе три велика јубилеја Лазе Костића – 110 година од песникове смрти, век од премијере његове трагедије „Пера Сегединац“ и 150 година од првог извођења трагедије „Максим Црнојевић“ у Народном позоришту у Београду.
И за живота Лазе Костића, како је написао Милан Кашанин у „Огледима о српским писцима“, многи његови стваралачки домети свесно су прећуткивани, а високо постављене летвице изазивале интелектуалну завист савременика.
Космичка завера против Лазе Костића
Лаза Костић (1841 - 1910) био је српски књижевник, песник, доктор правних наука, адвокат, полиглота, новинар, драмски писац и естетичар. За наш однос према једном од најоспораванијих уметника, песнику који је испевао најлепшу љубавну песму на српском језику „Santa Maria della salute“, песник Перо Зубац каже да се може посматрати у различитим историјским периодима.
„Није први пут да се заборавља много шта кад је Лаза Костић у питању. Mислим да чак није ни намерно. Око 'Ленке Дунђерске' и 'Санта Марије' у последње две године, пре све га захваљујући ТВ Серији, скренута је пажња на Лазу Костића. И онда је то прошло. Кад се Лаза вратио из Црне Горе за Нови Сад, била је само једна мала вест у новинама – 'Вратио се Лазар Костић'. Моја теорија која је веровано и тачна, гласи – кад се Лазар Костић врати у Нови Сад, помера се лествица. Онај ко је био први сад је други, други је трећи, што је, иначе, појава и дан данас“, каже Перо Зубац , аутор биографије Ленке Дунђерски, по којој је Здравко Шотра снимио серију „Санта Мариа де ла слуте“.
То је и једна општа појава кад је поезија у питању, каже Перо Зубац и додаје да не верује да би се ишта променило и са обележавањем тих јубилеја. Он подсећа на један скорашњи случај, који показује да се однос према Лази Костићу није променио ни данас.
„Кад је одлазио управник Народног позоришта у Београду, најавио је оперу 'Ленка Дунђерски' и да ће први пут бит изведена те године на Бемусу. Откад је Дејан Савић отишао, нико више не спомиње 'Ленку' а то је опет једна прича о Лази Костићу.Рекао је 'углавићемо оперу у Бемус', а био ми је чудан тај израз 'углавити', као да има отпора... И она се опет не изводи. То је што ја кажем – космичка завера против Дунђерских и Лазара Костића“, каже Перо Зубац.
Народ смо који лако заборавља великане
Наш саговорник поседује врло ретку књигу „Лаза Костић – песме и мисли о поезији“, врло луксузно издање Задруге професорског друштва из 1935. године, коју је приредио Милош Црњански. Врло је занимљио како Црњански, као један од највећих песника нашег језика, тумачи Лазу Кстића.
„За поему 'Санта Мариа де ла салуте', само у једној реченици каже да је он у позним годинама, кад је проћердао салаше које му је оставио ујак, дошао код спахија Дунђерских и у манастир Крушедол, и ту је написао своју последњу песму о платонској љубави за кћером Лазара Дунђерског. Ништа више. Никакве похвале, никакве оцене. Како завршава Црњански свој предгвор? Каже: 'Књижевна дела Лазе Костића увек ће остати пример болне немоћи, да се све сазна и искаже, о свету и животу уопште, као што остају делимичан, иако светао исказ и омладинском добу и самом песнику оним његовим болним, самртним стиховима: Неисказан још оста, неисказан јад, неисказано доста, што боли тек сад. М. Црњански'“.
Ништа у књизи Црњанског нема лоше о Лази Костићу, напротив, али она је фактограска књига једног великог песника који код Лазе Костића није налазио оно што ми налазимо, додаје Перо Зубац. А зједничко и за Лазу Костића и Милоша Црњанског је да су имали тежак жиот, али да су створили велика дела непролазне вредности, сматра наш саговорник.
„Ми смо такав народ који тако прима своје вредности као да је то богом дано. Такви смо, сви смо даровити, па нам то и припада. Никада нисмо претерано водили рачуна о својим великанима, често смо заборављали годишњице, мада годишњице никад ништа не решавају. Једноставно, није нам ваљда у крви и не мислим да је то нешто претерано лоше, али није добро што смо народ који тако лако заборавља. Оба та наша велика песника била су скрајнута у неким периодима, па се опет враћала њихова слава“, закључио је Перо Зубац.