Шта је све данас ријалити? Да ли су то само конкретни програми, унапред осмишљени да забаве широке народне масе, или су се ријалити форме пренеле и на друге медијске садржаје, пре свега информативне? Да ли је укупан однос медија према актуелној пандемији, сукобима у разним светским жариштима, природним катастрофама или појединачним трагедијама такође попримио облике ријалитија?
На ова и многа друга питања у разговору за „Орбиту културе“ одговарају Милан Ђорђевић и Јадранка Божић, аутори текстова у новом броју часописа „Култура“ (Завод за проучавање културног развитка), посвећеног управо друштвеним истраживањима ријалити програма.
Ријалити програм као седатив за понижене и увређене
Ријалити, као велика пошаст, последица је глобалног урушавања морала, на свим нивоима, сматра антрополог Јадранка Божић, која упозорава на то да је сваки ријалити програм психолошки експеримент који се изводи над људима, а за који се не зна у којем ће правцу отићи.
„Реч је о пројекту чији је циљ да се људима замагли слика друштва коју гледају сваки дан. Болести, вируси, загађеност, миграције, сиромаштво и незапосленост — све нам се то замагљује тиме што нам се по цео дан приказују ријалити програми. Људи који долазе уморни с посла, или су незапослени, очајни, дезоријентисани, седе код куће и 24 сата дневно су анестезирани уз такве програме. То је једна врста седатива“, каже Јадранка Божић.
Визуелни уметник Милан Ђорђевић сматра да ријалити програми, поред јефтине забаве, пружају и добар увид у дубину раслојености нашег друштва које се налази на капиталистичкој периферији.
Еволуција овог медијског формата је врло логичан след у условима неолиберализације, односно увођења тржишног принципа који омогућава да се разне неочекиване појаве развијају у зависности од интересовања публике, без обзира на квалитет, додаје наш саговорник.
„Ти механизми којима се маса хипнотише око неког феномена јесу вођени капиталом. Идеја водиља је оно што се најбоље продаје. Током времена приказивања и продукције ријалити програма све се то трансформисало у једну веома сурову слику друштвених односа“, каже Милан Ђорђевић.
Тамна страна људске душе
Један од аутора текстова у часопису „Култура“ поред осталог каже да ако се може добити нешто позитивно из ријалити програма, онда је то „увид у тамну страну људске душе“.
„Ја нисам априори против људи који улазе у ријалити програме, имам дубоко разумевање и емпатију за њих. Деведесет одсто њих нема професију, а то их вуче да уђу у ријалити програме, који сада више не трају месец, два или три, него десет месеци. Неки по десет година не излазе из ријалити програма. Те људе вуче потреба за зарадом, неки мисле да ће постати популарни, а многи од њих имају потребу да се исповедају. Сви ти људи су одрасли у проблематичним, разбијеним породицама, нису доживели породичну слогу и љубав. Они не носе љубав у себи и не воле сами себе. Само нам се чини да су они нарцисоидни, они су себе одавно изгубили. Учесници ријалитија нису свесни шта им се догађа и шта им се ради тамо, па и кад се освесте, кад изађу напоље, опет, нажалост, иду поново“, упозорава Јадранка Божић.
„Драги гледаоци“
Када је пре петнаестак година писала роман „Сумпорна киселина“, белгијска књижевница Амели Нотомб вероватно није могла ни да претпостави колико ће садржај њеног дела бити близак стварности у којој живимо данас.
Њени јунаци смештени су у телевизијски ријалити шоу који се снима у концентрационом логору. Они су изложени насиљу дехуманизованих плаћеника, окружени бодљикавом жицом и камерама. Публика је омађијана, а продуценти трљају руке. Људи пате и умиру онако како одлучују „драги гледаоци“.
Воајеризам, потпуно одсуство емпатије, наслађивање баналним, тривијалним и насилним садржајима, свеопшта анестезираност друштва — све су то елементи односа гледалаца и учесника у ријалити програмима, који из године у годину постају све популарнији.
Да ли је потреба да се прати нечија свакодневица, од јутра до мрака, уз свађе, насиље, интимне исповести, психичку патњу — такође психолошки упитна?
„То је спрега воајеризма и егзибиционизма и морамо бити свесни да смо и ми који гледамо — одговорни. Сви о томе причају и тешко је бити изван тога, јер и штампани медији и интернет то прате, за сваком кафом се прича о томе. Врло је добро поређење ријалитија с гладијаторским играма, јер морамо бити свесни да ни тих гладијаторских игара и бацања робова лавовима у чељусти не би било да није било гледалаца који су навијали“, каже Јадранка Божић.
Принцип надзирања и кажњавања
Јадранка Божић у свом тексту у часопису „Култура“ — „Цртице о тиранији и очају“ наводи да су ријалити програми полуге светских центара моћи који желе да утичу на наше мисли, односно да се баве контролом нашег ума.
„И овај период ванредног стања и пандемије такође је на неки начин једна велика контрола ума и тест колико можемо да издржимо, а ријалити програми, такође, показују на шта смо све спремни. Ти простори су грађени према Бентамовом ’паноптикону‘. Реч је о принципу надзирања и кажњавања. Бентам је живео крајем 18. и почетком 19. века, био је филозоф и економиста и на основу својих истраживања замислио је кажњенички логор, у којем се из једне тачке виде сви радници, кажњеници. Тако је и с ријалити играчима. Концепција ријалити програма подразумева да је тамо двадесет, тридесет, педесет људи који немају телефоне, немају вести из спољашњег света, новине, књиге. Гледаоцима се чини да се све свађе, вике, дреке, покушаји веза које воде и до порнографије и врло ружних сцена — догађају спонтано. То је, међутим, суптилна драматургија, то је једно свевидеће око које повлачи конце тако што у ријалитије улазе људи који су психолошки и психијатријски на граници. То је за антропологе и хуманисте аларм!“, категорична је Јадранка Божић.
Ријалити — узрок или симптом болести?
Да ли је ријалити производ болесног друштва, или је ријалити тај који ствара болесно друштво?
„Често се упире прстом у естетску природу ријалитија, али се мало говори о томе шта је узрок. Ријалити је симптом, он није узрок. Узрок је општа неолиберализација тржишта, на којем је све вођено капиталом, а могућности контроле кроз јавну политику су сведене на минимум. Превиђа се чињеница да телевизијско приказивање ријалити програма није једини начин дистрибуције тог материјала. Он се прво пласира на телевизији, али је доступан на друштвеним мрежама, где се приказују још експлицитнији садржаји који се много виралније шире. То се не може контролисати тако што ћемо рећи да ће нешто бити склоњено после поноћи и да ћемо увести културни програм“, каже Милан Божић.
Наши саговорници се слажу у оцени да се не би много тога променило када би се ријалити програми пребацили с телевизијских канала с националном фреквенцијом на кабловске телевизије, као ни када би се гледаоцима, уместо баналних садржаја, понудили образовни и културни програми.
„Можда би се смањио број оних који би то случајно почели да прате, али би остао огроман проблем дистрибуције преко разних интернет канала, кроз Инстаграм, Твитер, медијске садржаје као што су мимови, који су врло вирални, забавни млађим генерацијама. То би било врло тешко спречити, чак и ако би се поштовала регулатива приказивања на телевизијским каналима“, закључује Милан Ђорђевић.