Вест да је недавно пронађен документ који сведочи о вези чувеног италијанског барокног композитора Антонија Вивалдија с грофом Савом Владиславићем покренула је бројна питања о животу моћног српског племића, једног од најблискијих сарадника руског цара Петра Великог.
Антонио Вивалди је своју оперу „Истина у искушењу“, написану 1720. године, посветио грофу Сави Владиславићу, уз неизмерну захвалност што му је пружио помоћ и подршку. О томе сведочи посвета уз либрето коју је генијални композитор наменио српском племићу.
Сасвим неочекивано откриће
Документ је пронашао Бранко Вукомановић, један од потомака Саве Владиславића, који у разговору за Спутњик објашњава да је током својих истраживања у дигиталној архиви Конгресне бибиотеке у Вашинготну сасвим неочекивано наишао на запис на староиталијанском дијалекту, за који се испоставило да је Вивалдијева посвета српском грофу.
„Та посвета је прво била микрофилмована, а потом је дигитализована, тако да је сада доступна најширој јавности. Масовна дигитализација у библиотекама широм света почела је тек пре десетак година, тако да је тек у новије време свима нама доступније све оно што се крије у разним архивима“, наводи Вукомановић.
Сава Владиславић је у Венецији боравио између 1716. и 1722. године. У то време било је уобичајено да уметници посвећују своја дела утицајним и моћним људима који су им помогли.
„Документ не отркива у каквом су односу били Владиславић и Вивалди. Не знамо да ли су били пријатељи или само познаници. Врло је вероватно да је Сава слушао неке композиције Вивалдија, који је баш у то време стварао и своје најчувеније дело 'Четири годишња доба'“, наводи Бранко Вукомановић.
Вивалди је компновао нешто мање од стотину опера, од којих је сачувано педесетак. „Истина у искушењу“ пронађена је тек 2006. године у Италији, али италијанским истраживачима је промакло словенско име на посвети, због чега је овај податак и остао незапажен све до сада.
Како Вивалди открива пут Саве Владиславића до папе
Владимир Давидовић, који је превео Владиславићеве „Тајне извештаје о сили и структури кинеске државе“, писане за Петра Великог, каже да Вивалдијева посвета истраживаче упућује, пре свега, на један до сада најмање осветљен део Владиславићевог живота, а то је његов дугогодишњи боравак у Венецији, управо по налогу великог руског цара.
„Међу бројним важним задацима, Сава Владиславић је имао, политички гледано, за Русију најважнији задатак, а то је успостављање конкордата с Римском куријом. Он је током боравка у Италији био у непосредном контакту с папом, о чему Вивалди и пише у посвети. За Италијане, као и за све католике, папа је бог на земљи, а с њим је српски гроф шест година преговарао о конкордату. Тај део Савине активности није довољно познат. Сигурно има докумената о томе, а они се, највероватније, налазе у Ватиканском архиву. Руси располажу само повременим Савиним извештајима о напредовању преговора. То је, дакле, правац у којем бисмо ми сада могли, потпуно свесни нивоа који је Сава имао у Италији, да наставимо своја истраживања“, каже Владимир Давидовић.
Човек коме су веровали и руски цар, и турски султан
Наш саговорник подсећа да је у предговору издања „Тајних извештаја о сили и структури кинеске државе“ Саву Владиславића оценио као другог најмоћнијег Србина у историји, после цара Душана.
Српски гроф је рођен 1668. у селу Јасеник, код Гацка у Херцеговини. Као младић је отишао у Дубровник, где је постао веома успешан трговац. Богатство је почео да стиче управо у Венецији, где се оженио дамом из отмене куће. Његова следећа станица била је Цариград, у којем је наставио да развија трговачки посао. Ту је упознао и руског конзула који га је послао цару Петру Великом.
„Сава Владиславић је имао велики утицај. У Прутском миру који је Петар Велики потписао с турским султаном налази се и његов потпис. Замислите да данас Путин и Ердоган потпишу неки важан споразум, а да се ту нађе и потпис неког Србина као посредника. То сведочи о значају Саве Владиславића за две у том тренутку огромне империје. Тадашњи лидери, краљеви, цареви и султани имали су поверење у њега лично. Знали су Турци врло добро шта је он радио с Русима, а знали су и Руси врло добро да се он обогатио управо у Турској. И једни, и други су имали много основа да сумњају, али је и на једне, и на друге Сава Владиславић оставио такав утисак да су га бескрајно поштовали“, напомиње Владимир Давидовић.
Дучићево трагање за прецима
Личност и живот Саве Владиславића први је истраживао велики српски песник и дипломата Јован Дучић, који је 1942. године у Питсбургу објавио биографију „Гроф Сава Владиславић“.
„Књига је, нажалост, објављена за време рата. Дучић је био представник емигрантске владе, његова књига у Америци није имала велику публику, као ни у нашој земљи, у којој је, ипак, било интелектуално језгро чији би задатак био да се бави оваквим стварима. Та књига је третирана као нешто што има и идеолошку димензију, због чега није ушла у национално памћење и сећање српског народа“, објашњава Владимир Давидовић.
Према речима нашег саговорника, Дучић је истраживао етимологију сопственог презимена, будући да она води ка италијанској речи duca (дука), што значи војвода.
„Тражио је везу с било каквим племством у Херцеговини, а једини племић ког је открио био је Сава Владиславић. Везу није пронашао, али је тај његов лични неуспех у трагању, заправо, врхунски успех науке, јер смо открили значајну личност“, напомиње Давидовић.
Србин који је померао границе у односима Русије и Кине
Наш саговорник наглашава да велику заслугу у истраживању живота и дела Саве Владиславића има руски академик Мјасњиков, историчар руско-кинеских односа, који је објавио неколико књига у којима се бави утацајем српског грофа на развијање односа Кине и Русије.
„Сава Владиславић није померао границе само у политичком дијалогу Кине и Русије, него и у економским односима две земље. Своје богатство није градио на употреби свог политичког утицаја, него на поклонима које је добио од руског цара у знак захвалности. Чињеница је да је он био веома способан човек, који је постигао пословне успехе већ на почетку каријере, али је то ставио у службу руске царевине“, наводи Давидовић.
Према његовим речима, Сава Владиславић је био репрезент такозваног „барокног човека“ – изврсно образованог полиглоте, успешног у свом послу, који није тражио помоћ од цара, него му је нудио.
„Залог за његову улогу у Полтавској бици била је буквално његова глава. Сава је тада, својом вештином, де факто спасио Петра у сукобу са шведским краљем Карлом Дванаестим. Швеђани су се договорили с Турцима да нападну Русију на два фронта, а Сава је то сазнао као обавештајни податак и саопштио га Петру. Руски цар се избезумио, јер је сукоб већ почео. Гроф му је тражио новац да поткупи Турке које су Швеђани већ потплатили. На Петрово питање шта ће радити ако то не успе, Сава је одговорио да је једини залог који може да му понуди његова глава. Петар није имао шта друго, прихватио је предлог и све се срећно завршило, након чега је почела ера бескрајног поверења“, наводи Давидовић.
Нови изазови за истраживаче
Владимир Давидовић каже да је један од неодољивих изазова за истраживаче још једно дело Саве Владиславића, а то је „Тајни извештај о Црном мору“, чији је траг изгубљен.
„Русија није имала излаз на топло море, а луке на Балтику, држали су Енглези и Холанђани. Петар Велики је изградио Санкт Петербург да би имао руску луку на северу, да не би зависио од уцене западних трговаца који су одређивали цене складишта, имали монопол над трговином и држали Русију заробљеном. Међутим, север је у климатском смислу био лош, те је Петар покушавао да изађе на југ. Од Саве је тражио да утврди где би на црноморској обали могле да се направе луке. Тај пројекат је имао врло далекосежне последице за развој Црноморске флоте, која је направљена на основу првог Савиног извештаја“, каже Давидовић.
Наш саговорник, на крају, закључује: „Невидљиве заслуге Саве Владиславића су огромне, а задатак свих нас који о томе мислимо – јесте да се један овако свеобухватно озбиљан, паметан, вредан, поштен, борбен, а истовремено лукав човек врати у сећање нашег народа“.