Издавачка кућа „Лагуна“ објавила је недавно Гагаринову биографију, која носи симболични наслов „Пут до звезда“. Пред читаоцима је дирљиво Гагариново сведочанство о детињству обележеном ратом, младости посвећеној стицању најразноврснијих знања и вештина, препуној одрицања, али и вере у сопствене снове, као и о блиставом уласку у историју цивилизације.
Исповест космонаута и аутентична слика совјетског друштва
Приповедање Јурија Гагарина о свом животу привући ће, пре свега, оне читаоце који су радознали и жељни да завире у свест човека који је доживео непосредни сусрет с космосом. Књига ће им, међутим, донети и једну аутентичну слику послератног совјетског друштва, чији су житељи веровали у бољу сутрашњицу.
„Књига је написана и објављена 1962. године, непосредно након лета који се десио 12. априла 1961. године. У том смислу она заиста доноси једну слику тог времена и тог друштва које, када се чита из данашње перспективе, делује далеко, пре свега због вредности каквих данас више нема“, каже у разговору за Спутњик уредница издања Јасмина Радојичић.
Раднички син који се винуо ка звездама
Гагарин аутобиографију отпочиње реченицом:
„Породица у којој сам се родио је сасвим обична породица, ни по чему различита од милиона других радничких породица у нашој социјалистичкој домовини. Моји родитељи су обични Руси, којима је велика Октобарска социјалистичка револуција, као и читавом нашем народу, отворила широк и прав пут у животу.“
„У то време Совјетски Савез је класи радника обезбедио услове који су до тада били незамисливи. У том смислу Јуриј Гагарин јесте отелотворење идеје да се син обичног радника, уколико је довољно посвећен и упоран, може дословно винути у звезде. Живео је у друштву које му је то омогућило, што је данас готово немогуће, јер уколико немате одређене класне привилегије, тешко да можете рачунати на помоћ државе каква је постојала у СССР-у“, напомиње наша саговорница.
Гагаринова искрена и крајње добронамерна вера у комунизам и социјализам испуњава готово сваку страницу књиге. Важан ауторитет у његовом животу био је Владимир Иљич Лењин, на ког се често позива и ког често цитира, величајући совјетски друштвени поредак и себе као део тог система.
„Гагарин је веровао у своје снове. Та вера, оптимизам и полетност су га винули у звезде. Ипак, томе су допринели и конкретни материјални услови који су омогућавали напредак људима попут њега“, наглашава наша саговорница.
Војник с душом
Многим читаоцима можда неће бити блиска личност човека који је у бити био војник, врло дисциплинован, усредсређен на обавезе, задатке и циљеве, али их Гагаринова непосредност и искреност неће оставити равнодушним.
Странице његове аутобиографије одишу радошћу живљења, оданошћу пријатељима, љубављу према породици, као и огромном вером у друштвени систем, државу и читав совјетски народ.
Чак и када се сећа тешких ратних година и бројних непријатних и трагичних догађаја из тог времена, Гагарин је све време усредсређен на срећан исход, на радост због победе над фашизмом, на време које долази након рата.
„Јуриј јесте био војник, а то се види и у његовом лаконском стилу писања. Књига је била намењена широким народним масама, писана је тако да буде разумљива свима. Присутни су све време у књизи и његов оптимизам и полет, односно његова личност која је представљала отелотворење совјетске идеје“, напомиње Јасмина Радојичић.
Зар вам ја личим на натчовека?
Узбудљиви период припрема за лет у космос и коначно остварење свог сна, које је заувек уписано у историју, Гагарин је описао с много емоција. Ипак, тај невероватно храбар, истрајан и одважан човек ниједног јединог тренутка није надмен.
„Животно искуство показује да свемир неће освајати никакви ’супермени‘, већ најобичнији људи. Уосталом, градитељи совјетских свемирских летелица, као и моји другови космонаути, сви они су обични људи, представници наше радничке класе, наше интелигенције. Пре само неколико година ја сам радио као ливац, а сада сам постао пилот-космонаут. Погледајте ме: Зар вам ја личим на натчовека?“, пише Гагарин у аутобиографији.
Гагарин је, како наводи Јасмина Радојичић, сматрао да је део колектива.
„Надменост која је везана, ипак, за јаку индивидуалност, или индивидуалистички поглед на свет, у књизи је спутана. Гагарин се, заправо, све време обраћа колективу, из позиције некога ко је на потпуно истом нивоу са целим народом“, напомиње Јасмина Радојичић.
Космонаут који је волео књижевност
Јуриј Гагарин је владао теоријским знањима из физике, механике, космонаутике и других сродних области. Владао је и бројним занатима, практичним вештинама и био у одличној физичкој кондицији.
Исповест првог човека у космосу, истовремено, потврђује и његову припадност једној великој култури, у којој је потпуно природно да један војни пилот, а потом и космонаут, посвећено чита руске класике, да говори о „Кавкаском заробљенику“ Лава Толстоја, о делима Пушкина и Гогоља, незаборавним тренуцима проведеним у Санкт Петербургу, Москви и њиховим величанственим музејима.
Књижевност и уметност су били духовна надоградња за човека који се дивио науци и техници и дометима армије инжењера, физичара и других стручњака који су преданим радом допринели остварењу сна — од изградње и слања у свемир првог вештачког сателита до одласка човека у космос.
Мисао која га је водила ка путу ка звездама, била је реченица пионира космонаутике Константина Циолковског:
„Људски род неће вечно остати на Земљи, већ ће у потрази за светлошћу и пространством прво бојажљиво доспети ван атмосфере, а затим ће освојити сав простор Сунчевог система.“