Пост Нелета Карајлића о Марадони преносимо у целини.
Негдје на сред концерта, Емир ми је пришао и шапнуо ми на ухо да је у салу ушао Марадона. Мадрид је те ноћи горио пред нама. Врела шпанска крв, и разуздани балкански ритам од сале, чије сам име заборавио, направио је вулкан. Зној је липтила низ зидове, а ваздух је кључао попут гејзира. У једном тренутку осјетих додатни земљотрес. Маса се усковитлала, почела да пјева у славу Његовог величанства краља фудбала. Поред мене у господском одјелу, са осмјехом на лицу стајао је Диего Армандо Марадона. Имао сам прилике да видим прегршт великих свјетских звијезда. И оних малих, и оних великих, али само око његове главе стајао је светачки ореол. Из њега је избијала свјетлост. Од те свјетлости ниси могао да склониш поглед.
Послије свирке, сједио је са нама у свлачионици. Причао нам је о томе како су као дјеца играли фудбал ноћу, у мраку, да би невидећи знали гдје се ко налази и да би лопту слухом умјели да додају један другоме, причао је и о сиромаштву, о неправди, о болу коју носи у себи, прицао нам је о Че Гевари, Кастру, Маркезу, Револуцији. Причао нам је и о ономе голу којег је дао Дики Стојановићу када га је цјела Маракана наградила аплаузом. Нас је заволио, јер је у нашој музици осјетио исти оно сунце слободе за коју смо сви ми, "давали кап крви за кап Њеног млијека"
А он је био то Сунце слободе. Застава понижених и обесправљених. Истински бунт против Тиранина. Након те ноћи било ми је јасно да је она рука, којом је спаковао лопту иза Шилтонових леђа, заиста била Божја.
Оле оле оле оле, Диего....Диего.
Прочитајте још: