Пост Нелета Карајлића о Марадони преносимо у целини.
Негдје на сред концерта, Емир ми је пришао и шапнуо ми на ухо да је у салу ушао Марадона. Мадрид је те ноћи горио пред нама. Врела шпанска крв, и разуздани балкански ритам од сале, чије сам име заборавио, направио је вулкан. Зној је липтила низ зидове, а ваздух је кључао попут гејзира. У једном тренутку осјетих додатни земљотрес. Маса се усковитлала, почела да пјева у славу Његовог величанства краља фудбала. Поред мене у господском одјелу, са осмјехом на лицу стајао је Диего Армандо Марадона. Имао сам прилике да видим прегршт великих свјетских звијезда. И оних малих, и оних великих, али само око његове главе стајао је светачки ореол. Из њега је избијала свјетлост. Од те свјетлости ниси могао да склониш поглед.
Послије свирке, сједио је са нама у свлачионици. Причао нам је о томе како су као дјеца играли фудбал ноћу, у мраку, да би невидећи знали гдје се ко налази и да би лопту слухом умјели да додају један другоме, причао је и о сиромаштву, о неправди, о болу коју носи у себи, прицао нам је о Че Гевари, Кастру, Маркезу, Револуцији. Причао нам је и о ономе голу којег је дао Дики Стојановићу када га је цјела Маракана наградила аплаузом. Нас је заволио, јер је у нашој музици осјетио исти оно сунце слободе за коју смо сви ми, "давали кап крви за кап Њеног млијека"
А он је био то Сунце слободе. Застава понижених и обесправљених. Истински бунт против Тиранина. Након те ноћи било ми је јасно да је она рука, којом је спаковао лопту иза Шилтонових леђа, заиста била Божја.
Оле оле оле оле, Диего....Диего.
