Српски занат стар 300 година на листи баштине човечанства

Злакуско лончарство, четврти елемент из Србије на Унесковој Репрезентативној листи неметеријалног културног наслеђа човечанства, старо је 300 година и док је раније то био готово мушки занат, данас је све више жена, али и младих заинтересовано за израду посуда од глине.
Sputnik

„Оно што чини специфичност злакуског лончарства јесте његова директна повезаност са околином, односно са подручјем у коме је настало. Овде је реч о веома интересантном споју традиционалне вештине, саме технике израде грнчарског производа, и материјала од кога се они производе, а везани су директно за налазишта у околини села Злакуса. Злакуски производи на добар начин комбинују локалне специфичности, метаријале (глину и калцит) који се налазе у непосердној близини села и знања и вештине које је човек применио да своје окружење на најбољи начин искористи. Злакуско лончарство је интересантно и као еколошки добар производ па се препоручује за коришћење”, истиче Данијела Филиповић, координатор Центра за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју који је у сарадњи са Музејом на отвореном „Старо село“ Сирогојно и Удружењем лончара „Злакуса“, припремио номинацију.

Српски занат стар 300 година на листи баштине човечанства

Упис на Унескову листу подстицај за све занатлије

Међувладин комитет за очување нематеријлног културног наслеђа Унеска донео је 16. децембра одлуку о упису злакуског лончарства на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.

„То је важно достигнуће за промоцију и очување српског нематеријалног културног наслеђа, јер упис на Унескову листу не доноси само међународну препознатљивост и видљивост него је и прилика да се размене искуства у очувању различитих форми нематеријалног наслеђа”, каже за Спутњик Данијела Филиповић.

Упис злакуског лончарства значајан је, пре свега, за локалну заједницу у Злакуси.

„Ово је подстицај за Удружење лончара ‘Злакуса’ да напори које улажу у очување сопственог наслеђа имају видљивост и препознатљивост у широј заједници. То је велики подстицај и за друге занатлије да уложе напор у очување својих знања и вештина, јер традиционални занати јесу један од угроженијих домена нематеријалног културног наслеђа”, наводи наша саговорница.

Све више жена и младих међу грнчарима

У једном тренутку, пре 30 година, било је тешкоћа у очувању овог традиционалног заната.

„Залагањем самих занатлија оно је ојачано. Удружењу лончара из Злакусе данас има више од 30 чланова различитих генерација што посебно охрабрује и чини се да је то вештина која привлачи све више младих, али и жена. У прошлости је то био готово искључиво мушки занат , али данас је све више жена укључено у израду посуда. Чак и они мештани Злакусе који нису директно укључени у израду, на друге начине су везани за злакуско лончарство, било кроз организацију промоција и презентација, било кроз припрему хране у традиционалним посудама”, истиче Филиповић.

Упис најпре у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије и сада на међународну листу, према речима наше саговорнице, потврда је да се злакуско лончарство препознаје као занат који успева да пронађе свој пут и у савременом тренутку.

Српски занат стар 300 година на листи баштине човечанства

У злакуским лонцима храна посебног укуса

Злакуске посуде су присутне готово на целој територији Републике Србије.

„Могу се користити у домаћинствима, а користе се и у ресторанима за припрему традиционалних јела. Често их можемо видети и на великим саборским окупљањима и манифестацијама где се припрема специфична храна која је, кажу, посебног укуса ако се припрема у злакуским лонцима. Имамо злакуске производе од једног литра па до великих од стотину литара у којима се припрема храна за велике догађаје. Мештани нам кажу и да велики број туриста посећује Злакусу и купује њихове призводе како би се уверили у њихов квалитет”, истиче Филиповић.

Морамо сачувати занате

Наша саговорница скреће пажњу да су занати једна од осетљивијих категорија нематеријалног културног наслеђа.

„У наш национални регистар уписани су и опанчарство, казанџијски занат, филигрански занат, израда дрвених чутура у селу Пилица и ми се трудимо да кроз разне активности подржимо очување тих заната, али сви заједно као шира заједница треба да уложимо више напора да се ти занати очувају, јер у савременом тренутку њихова улога је потиснута и примат заузимају производи који су једноставније израде и често пријемчивији купцима”, каже Данијела Филиповић.

На Унесковој листи налазе се још три елемента нематеријалног културног наслеђа из Србије – породичн слава, национална игра „коло” и певање уз гусле, а Филиповић каже да ће за месец-два објавити нови елемент који ће припремити за номинацију.

„Биће припремљен нови предлог и за сада могу рећи само да се размишља о предлогу из домена традиционалне исхране”, додаје она.

Прочитајте још:

Злакуско лончарство уписано на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа Унеска

Коментар