Са Медлин Олбрајт на месту, на пример, специјалне изасланице председника Џозефа Бајдена за преговоре Београда и Приштине нестала би чак и она последња, теоретска и хипотетичка шанса да Србија пристане на независност Косова.
Јер жена која је гневно викала „одвратни Срби“ и сладострасно подгревала што жешће бомбардовање СР Југославије 1999. године, не би дала Београду и српским политичарима ни зрнце шансе да спасу образ и част нити би им понудила било какве пожарне степенице и излазну стратегију.
Са Медлин Олбрајт, што смо потпуно искусили као ниједна европска земља и што видимо и сада из њених све гласнијих изјава и најава, не би било мимикрије, натезања, трговине, разграничења, средњих и компромисних решења.
Бивша државна секретарка Америке хоће све: потпуно понижење Србије, одустајање од сваког милиметра Косова, предају државе на послужавнику, транспарентну издају под рефлекторима и на отвореној сцени, беспоговорну капитулацију.
Олбрајтова која је прве године живота провела у Београду, у једној кући недалеко од Вуковог споменика, судбински је везана за Балкан и увек се враћала на „место злочина“, непогрешиво обележавајући Србе као кривце свих конфликата.
Тако је било и деведесетих година 20. века док је као представник САД у УН била непосредно политички укључена у ратна дешавања у Босни и апсолутно и пристрасно подржавала искључиво муслиманску страну.
Тако је и данас, поново, кад њен кандидат улази у Белу кућу и кад учествује на скуповима где се најављује гажење Дејтона, прецртавање Републике Српске и потпуна унитаризација и сарајевизација Босне и Херцеговине.
Дакле, и на тој теми са Медлин Олбрајт су Срби потпуно начисто и не може им се подметнути никаква наградица нити бајка о мултиетничкој земљи да би одустали од историјског споразума којим је окончан крвави рат у Босни.
Није Џо Бајден још ни закорачио у Овални кабинет, а осамдесеттрогодишња Олбрајтова промовише гласно идеју да би Америка морала практично да протера Русију и Кину са Балкана.
Извесно је да би, уколико би Медлин Олбрајт добила нови балкански мандат, без рукавица притискала Србију да уведе санкције Москви и да се одрекне руског гаса, кинеског „Пута свиле“ и свега што нема западни печат и евроатлантски потпис.
И још је извесније да Београд на ту наивну и већ виђену вашингтонску причу коју је бесповратно појело време, неће пристати.
Зашто је онда, питаће се неко с правом, Медлин Олбрајт најбоље решење за Србију.
Па зато што она идејно живи још у 1999. години кад је НАТО још могао да бомбардује градове и убија децу и у срцу Европе кад год му се неко не допада.
Она као да је преспавала чињеницу да Америка више није једина сила на свету, а да ће за коју годину, према свим релевантним показатељима, изгубити и економски примат на планети.
Она живи у шареном свету из епохе кад је била моћна и не види да Америка није више земља демократске светлости која „извози“ слободу, већ је подељена до ивице грађанског рата, са обрисима медијског тоталитаризма, компромитованим изборима и институционалним растакањем.
Она превиђа Брегзит, не види да се ЕУ поделила, повила до земље под теретом модерних изазова и да многи европски лидери и државници више неће скакати мирно у строј кад они пукну прстима са оне стране Атланског океана.
Зато је потпуно немогуће да Србија прихвати те бисаге пуне нереалних захтева, уцена и снова Медлин Олбрајт.
Те њене поруке лажне снаге делују гротескно и незграпно крајем 2020. године, као кад би се Роки у ко зна ком филмском наставку, после више деценија, опет вратио у ринг и очекивао да га се неко плаши.
А најлакше је и Србији и Србима данас да одбију нешто што није у складу са епохом, светским трендовима, нешто што је превазиђено, потрошено, исцрпљено, а и даље понижавајуће до крајњих граница. Нешто што нема везе са реалношћу.
Некад је моћна Медлинка претила бомбама ако нешто не потпишемо, данас би, кад се свет потпуно геополитички прекомпоновано, и помисао на тако нешто деловала помало трагикомично и карикатурално.
Зар не?