Дубока држава је чест појам у алтернативним медијима, а односи се на скривени политички поредак, такозвану власт из сенке.
Дубокој држави одговара да економске, верске и политичке елите које доминирају светским јавним мњењем остају на врху упркос промени председника Америке сваке четири године.
Међутим, чини се да је америчка доминација у паду. Последња влада коју је водио Доналд Трамп подстакла је унутрашњу кризу у земљи и међу непријатеље сврстала своје историјске стратешке савезнике. Погоршана економска, политичка и социјална криза разбила је медијску маску некадашње светске силе и прве планетарне економије иако амерички долар и даље влада тржиштима.
Током три деценије истраживања, историчар Владимир Акоста посветио се откривању лажи које стоје иза моћи Сједињених Држава.
Његова књига „Чудовиште и његова утроба“ је критичка студија америчког друштва - Акоста детаљно описује културу владавине која се издигла над остатком света и која је, иако се чини да је војна моћ била централна осовина њене доминације, заправо наметањем митова контролисала свет.
У разговору за Спутњик, Акоста говори о томе шта би могло да постане највећа политичка криза у историји САД након рата између Севера и Југа.
САД нису демократске
Акоста објашњава да је поредак, који је назван дубоком државом, на снази у САД већ дуже време. Он додаје да је као и целокупна америчка спољна политика усмерен на одржавање хегемоније и да се заснива на доктрини „манифест судбине“, према којој та нација, америчка, претпоставља да је изабрана и предодређена да се шири божанским ауторитетом. Овај поредак, више не толико скривен, почео је да добија свој облик у другом мандату америчког председника Френклина Рузвелта, а током Другог светског рата у потпуности је био успостављен.
„У свом последњем говору, председник Ајзенхауер се управо осврнуо на ту дубоку државу назвавши је индустријско-војним комплексом, подразумевало се да је била посредничка, а од тада је то само јачало и доминирало. Кључ свега овога је да је Сједињене Државе нису, и никада заиста нису биле, демократија “, објашњава он.
„Сједињене Државе су од усвајања Устава 1787. године увек имале друштво које није демократско“, додаје.
Венецуелански историчар и филозоф открива да је оно што се свету представља као демократија заправо систем другостепених избора, где електорски колеџи превладавају гласовима грађана и у којима се две странке смењују на власти.
„На изборима у САД се о високој политици не расправља, високу политику кује дубока држава, која је данас економска, политичка, војна, технолошка и пре свега медијска држава. Све се ради тајно, а на изборима се расправља само о мањим стварима - подржава се абортус или не подржава абортус - такве ствари. Тако се амерички изборни систем представља као демократски, што у ствари није“, каже Акоста.
Амерички грађански рат није се тицао ропства
„Наводи да су последњи избори најважније политичко такмичење у историји САД тек треба да се потврде у будућности. Највеће америчко политичко такмичење је био грађански рат, сецесионистички рат који се доводи у везу са ропством, што је обмана“, сматра Акоста.
Говорећи о последњим председничким изборима у Америци, Владимир Акоста се осврнуо на рат између Севера и Југа САД, као најзначајнију кризу у тој држави.
„Линколн је био расиста и у тај рат је ушао у савезништву са робовласничким државама. Више пута је изјавио да за њега главно питање није ништа везано за ропство, већ за јединство земље“, истиче он.
Према речима историчара, расизам је био исти, али су разлике у економским моделима биле све веће, мада је Север могао без ропства, али је за Југ тај систем био подршка у производњи сировина за извоз. Север је превладао својим моделом економске производње.
„На крају, САД су биле способне да од 1865. и следећих 30 година створе огроман индустријски раст како би коначно постале индустријска сила способна да се суочи са европским силама“, наводи он.
Председници не владају, али ...
Према мишљењу венецуеланског писца, амерички избори су спектакл који продају као демократију а изабрани председник је марионета поретка који делује с највишег нивоа и с планом за глобалну доминацију који или републиканци или демократе у потпуности поштују.
„Они (Биден и Трамп) су слаби лидери, али очигледно то није битно да бисте били председник Сједињених Америчких Држава“, наглашава он.
Међутим, недавни председнички избори сугеришу још један сценарио. У Америци кандидат који губи одмах се предаје. Трампов постизборни поступак уздрмао је такав амерички поредак.
„Трамп ће наставити да води политику супротстављања Бајденовој влади и припрема се да буде кандидат на следећим изборима, а то је нешто што се дешава у Латинској Америци, нешто што се дешава у другим земљама, али што се никада не дешава у САД“, наглашава.
„Са Трампом је почела битка која није само политичка, то је битка која има везе са огромним проблемима који су се покренули у САД, расним и економским проблемима, проблемом пандемије, проблемом претње распадањем државе. Све то ствара истински озбиљну кризу у САД. Ово су можда били најважнији избори у историји, али то зависи од тога шта ће се догодити у наредних неколико година“, оцењује он.
Акоста објашњава да се америчка криза манифестује већ дуги низ година. Међутим, Трамп је у свом крсташком рату против глобализације погоршао ствари.
Постоји конфликтна ситуација која више није само политичка криза, то је економска криза САД, додаје.
„Постоје чак и обриси грађанског рата и сецесије, а да ће се то и догодити, за сада је, наравно, хипотеза. Садашња криза америчког система можда доведе до отцепљења или грађанског рата, али свакако уводи САД у тешке године са председником попут Бајдена и противником који покушава да му загорча живот као што је то случај са Трамом“, наводи Акоста.
„Без илузија“
За Владимира Акосту, народи целог света, али посебно Латиноамериканци, имају изазов да превазиђу хегемонију Сједињених Држава. Латинска Америка је жртва војне, политичке, финансијске и медијске агресије. Њен идентитет је замагљен да би се њоме доминирало.
„За четири године Латиноамериканци ће прославити 200. годишњицу битке код Ајакуча, битке која нас је коначно ослободила шпанског колонијализма. Било би тужно када бисмо је обележавали везани за суверену, колонијалистичку власт империјалистичких САД без наде и покушаја да се нађе пут који нас приближава слободи, суверенитету, независности“, наглашава.
„Политика латиноамеричких земаља требало би да буде политика тражења суверенитета, тражења независности, без илузија у вези са САД и припреме за врло тешку ситуацију. Ипак, постоји и позитиван аспект - сила САД слаби и то је добро за ову планету“, закључује Акоста.
Прочитајте још: