На конференцији за новинаре, која је због епидемијских мера организована на платформи Зум, Басара је нагласио да строго треба одвојити публицистички, односно новинарски део његовог писања од његовог прозног стваралаштва.
„У ’Контраендорфину’ нема никакве политике, то је уметничка слика друштва које трпи последице свих оних застрањивања и заблуда које на политички начин разматрам у својим колумнама, публицистичким књигама и есејима“, рекао је Басара.
На питање да ли се надао награди ове године, Басара је одговорио да му је сумња била већа од наде, подсећајући да се још од 1989. године његови романи налазе у ужим изборима за разна књижевна признања, али да је увек много већа шанса да се оно не добије него да се добије.
Жири у саставу: Теофил Панчић (председник), Марија Ненезић, Бранко Кукић, Иван Миленковић и Марјан Чакаревић на завршној седници, одржаној 25. јануара, одлучио је да НИН-ову награду критике за најбољи роман на српском језику, објављен у 2020. години, додели роману „Контраендорфин“ Светислава Басаре, у издању Лагуне.
„'Контраендорфин' Светислава Басаре, сачињен је од 'немогућих' сцена, 'недопустивих' закључака, парадоксалних тврдњи, целе лествице надреализованих хипербола, у којима се претресају и протресају темељи не само нашег друштва и културе, историје и политике него читавог савременог света. Уводећи симбол контраендорфина, као кључног биолошког обележја јужнословенских народа, Басара тај свет поставља на језички рингишпил, који у вртоглавој јурњави све и свакога изводи из зоне комфора и поставља пред свевидеће огледало“, навео је жири у образложењу за доделу награде.
За награђени роман гласали су Марјан Чакаревић, Иван Миленковић и Бранко Кукић. За роман „Што на поду спаваш“ Дарка Цвијетића, у издању Књижевне радионице Рашић, гласала је Марија Ненезић, а за роман „Под оба сунца“ Огњена Спахића, у издању Контраст издаваштва, гласао је Теофил Панчић.
„Контраендорфин“ кроз исповест извесног Стојковића наратору бива и нека врста водича кроз (алтернативну) историју Србије од Другог светског рата па до 2009. године.
Кроз иронију и гротеску, ликови су и фикционализоване историјске личности попут Иве Андрића, сликара Мира Главуртића и Милована Ђиласа.
У најужем избору били су и романи: „Слобода говора“ (Лагуна) Владана Матијевића, „Људи без гробова“ (Лагуна) Енеса Халиловића, „Прекрасне рушевине“ (Дерета) Сава Стијеповића и „Ништа није ничије“ (Контраст издаваштво) Бојана Савића Остојића.
Марија Ненезић је нагласила да јој је драго што су се ове године у најужем избору за признање нашли писци који се и поетички и генерацијски разликују, али који на врло добар начин третирају питања човека данашњице.
„То су, пре свега, питање идентитета и идентитетских разлика, потраге за коренима, којима се бави Енес Халиловић у свом роману, затим питање генерацијских разлика које третира Огњен Спахић у роману 'Под оба сунца', као и питање слободе у свету у којем ауторитарност постаје доминантна и у којем се препреке слободи говора манифестују директно, али много чешће индиректно. Ту је и питање прошлости и важно питање страшне појаве коју могу да произведу људски ум и људско деловање, а то је питање рата које је у свом роману покренуо Дарко Цвијетић“, навела је Марија Ненезић.
Чланови жирија су се сложили у оцени да је овогодишња романескна продукција била врло разноврсна у погледу тема, жанрова и стилова, те да обухвата и много романа који су заслужили да буду примећени иако се нису нашли ни у једном од кругова гласања.
Прочитајте и: