Век „Зенита“ и зенитизма
Првог фебруара навршио се век од покретања часописа „Зенит“ и рађања зенитизма, важне одреднице у историји југословенске авангардне уметности. Његов оснивач Љубомир Мицић, песник, писац, књижевни критичар и глумац, успео је да привуче и окупи бројне значајне уметнике свога времена, од Милоша Црњанског, Растка Петровића, Душана Матића, Јована Бијелића и Радета Драинца, до Василија Кандинског, Александра Блока, Владимира Мајаковског, Ела Лисицког, Казимира Маљевича и многих других.
Часопис „Зенит“, месечна ревија за уметност и културу, излазио је у две фазе: од 1921. до 1923. године, када је његова редакција била смештена у Загребу, и од 1923. до 1926. године, када се Љубомир Мицић преселио у Београд. Ту је објављен последњи, 43. број „Зенита“, након чега је часопис забрањен и угашен.
Утицај „Зенита“ и зенитизма, као и њиховог идејног покретача Љубомира Мицића, до данас нису једнодушно прихваћени у стручним круговима. С негирањем и критикама Мицић се суочио још у време када су часопис и покрет активно деловали, а међу његовим противницима биле су истакнуте личности наше културе, попут Мирослава Крлеже или Марка Ристића, каже у разговору за Спутњик историчарка уметности Ирина Суботић, један од највећих домаћих познавалаца и истраживача зенитизма.
С обзиром на непоколебљиви и непокорни дух Љубомира Мицића, критике и оспоравања његове делатности Мицића наставили су се и након гашења часописа, по повратку из Париза тридесетих година, а потом и током Другог светског рата и у послератним годинама.
Ко је био Љубомир Мицић?
Љубомир Мицић потекао је с Баније, сиромашног краја Срба Крајишника, који су ту од давнина служили као одбрана Хабзбуршког царства од Отомана. Они су, како објашњава Ирина Суботић, имали одређене привилегије у Хабзбуршкој монархији, јер су могли бити и војници, а понекад су чак добијали и племићке титуле и могли су да се школују.
Када је 1918. године формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Љубомир Мицић и његов брат Бранислав, познат под псеудонимом Бранко Ве Пољански, отишли су на школовање у Загреб, који је у то време био значајан културни центар.
Ту је Љубомир Мицић почео да развија своје идеје, заносване на пацифистичким ставовима, проистеклим из трауматичног искуства које је човечанству донео Први светски рат.
„То су били идеали засновани на срећи што Срби живе у истој држави, на братству које је понуђено целом региону – Хрватској, Србији и Словенији, на братству са целом Европом. Те идеале Мицић је отелотворио у метафоричној фигури Барбарогенија која би требало да понуди Европи, уморној од рата, али и од великих открића и достигнућа, нову силу и снагу која долази с истока. То је синдром који је постојао и међу бољшевицима. Очигледно је да је Мицић био напојен идејама левичара, Луначарског, Лењина, па и Троцког, а то се види и кроз његов часопис“, напомиње Ирина Суботић.
Балканизација Европе, а не европеизација Балкана
Истовремено, Мицић је пружио руку најмлађој, успешној генерацији српских, хрватских, па и словеначких интелектуалаца, стварајући часопис који је већ од трећег, четвртог броја препознат као нешто ново, као носилац свежих идеја, које су почивале на слогану „Балканизација Европе, а не европеизација Балкана“.
„То су биле упечатљиве идеје, које су 'Зенит' учиниле тако познатим и прихваћеним. Истовремено, Мицић је имао изванредно осећање за ликовоност, за типографију и за графички дизајн, што је часопису дало препознатљив визуелни идентитет. Након трећег броја часописа, свако ново издање имало је другачије визуелно решење за насловну страницу, с репродукцијама, што га је, како наш велики стручњак Јеша Денегри истиче, претворило у покретну галерију у којој се приказују дела за која се залаже сам 'Зенит'“, наводи Ирина Суботић.
У околностима у којима настаје „Зенит“, пре свега у светлу Првог светског рата и Октобарске револуције, треба се подсетити да су бројни радикални уметнички правци, као што су конструктивизам, супрематизам, дадаизам, обележили прве деценије 20. века.
„Све су то околности које су условиле потребу уметника да реагују и да нађу моделе за преобликовање новог живота који треба да наступи. Били су разочарани у идеале Европе и тековине европске цивилизације, које су се урушиле с Првим светским ратом. Уметници су кроз дух времена који је прострујио Европом у том тренутку осетили сличне потребе. Оне су се, наравно, различито манифестовале, али их је повезивала слична потреба да реагују и да понуде другачије моделе живота и уметности. 'Зенит' је ишао раме уз раме с многим европским часописима, а на неке је и утицао. Он је истовремено био и креатор, али и проводник веома важних, нових радикалних мишљења у југословенској средини“, наглашава Марија Станковић, једна од ауторки изложбе посвећене 100. годишњици „Зенита“ која је од 1. фебруара до 1. марта постављена у београдској галерији „Рима“.
Претње, забране, оспоравања, позиви на суд
Мицић је у почетку следио идеје експресионизма, о чему сведочи и програмски текст из првог броја „Зенита“ – „Човек и уметност“, као и текстови Милоша Црњанског, Станислава Винавера, Растка Петровића и Душана Матића који су повремено писали за часопис.
У петом броју „Зенита“ објављен је „Манифест зенитизма“, заснован на хуманистичким и антиратним идеалима. Ипак, након тог манифеста, који су, поред Мицића, потписали Бошко Токин и француско-немачки песник и књижевник Иван Гол, многи уметници који су у „Зениту“ препознали могућност да унапреде своје каријере, одбили су даљу сарадњу с редакцијом, јер су у Мицићу видели само издавача, а не и идеолога.
Проблеми нису престали ни након Мицићевог пресељења у Београд, у којем се суочио с конзервативном средином.
„Он је био против краљевине, јер је видео да нема равноправног односа према свима. Као човек који је дошао с оне стране Дрине, Србин из Хрватске, није се осећао добродошло у београдској средини. Мицић се стално суочавао с претњама, забранама, позивима на суд, било због тога што је користио скаредне речи, било зато што је нападао цркву, или рекао нешто против новинара или власти. Био је у сталним споровима, што му је давало још већу снагу да се бори за неку своју идеалну и државу и друштво, све до децембра 1926. године, када је у 43. броју објавио анонимни текст, с потписом др М. Расинов, у којем зенитизам сагледава кроз призму марксизма. Тада је већ било опасно бити близак Комунистичкој партији (којој он није припадао), бољшевичким идејама (којима је он био само духовно близак), тако да је полиција све то запленила“, наводи Ирина Суботић.
Мицић је, као уредник часописа, био оптужен „за изазивање мржње против државе у целини“, због чега је одлучио да напусти Београд. Захваљујући помоћи пријатеља, пре свега Филипа Томаза Маринетија, преселио се у Париз, у којем му се касније придружила и супруга Анушка. У француској престоници је живео до 1936. године. Писао је романе, на француском језику, инспирисане историјом зенитизма и авангардног покрета. У то време настао је и огорчени текст „Хвала ти, Србијо лепа“, у којем се обрачунава с београдском малограђанштином у служби лажног европејства.
У Београд се вратио након смрти брата, Бранка Ве Пољанског. У годинама пред почетак новог светског сукоба, Мицић се суочио с растом профашистичких идеја, на које је, како наводи Ирина Суботић, био веома осетљив и против којих је био јасно усмерен.
„У тренутку кад осећа промене у друштвеном уређењу, четрдесетих година, пише један број часописа 'Србијанство', који је одбрана распада Југославије, опасности коју је донео нови светски рат, с националистичким слоганом 'Сви Срби су Србијанци'“, каже Ирина Суботић.
Беда у послератним годинама
У послератним годинама Мицић се суочио с истим оним противницима који су га тридесетих жустро нападали.
„То је, пре свега, круг надреалиста, које стимулише Мирослав Крлежа, врло близак Титу, као и Марко Ристић, који прештампава своје текстове, елиминише Црњанског, Дучића, Растка Петровића, на разне начине бира шта ће то бити модернизам педесетих година. Под стигмом да је фашиста, националиста, Мицић нема право да буде ни члан Удружења књижевника, нема од чега да живи, у то време сакупља старе новине које добија од једног продавца новина, добија помоћ од црквене општине, иако није нимало религиозан, сналази се како зна и уме и то траје до његове смрти“, напомиње Ирина Суботић.
Мицић је последње године живота провео у старачком дому у Качареву, а умро је од запаљења плућа.
„Не бих рекла да је баш гладовао, али је био врло испоштен, ја сам га виђала последњих година као кустоскиња МСУ. Само је желео да се покаже, прикаже и да се о њему зна као човеку који је остао бунтован током целог живота, који није ни за корак одступио од својих идеја, али их тада није ни пласирао“, наводи Ирина Суботић.
Ново сагледавање „Зенита“ и зенитизма
Зенитизам представља изворно српски авангардни покрет који је једини успео да пређе границе тадашње Југославије и да постане цењен у Европи.
Новом, афирмативном критичком сагледавању „Зенита“ и зенитизма допринеле су, пре свега, изложба „Трећа деценија. Конструктивно сликарство“ у Музеју савремене уметности у Београду, коју је 1967. године организовао Миодраг Б. Протић, као и изложба коју су 1983. у Народном музеју приредиле Ирина Суботић и Видосава Голубовић.
Нови поглед на „Зенит“ и зенитизам пружа и изложба у београдској галерији „Рима“, на којој ће током наредних месец дана публика, поред оригиналних примерака часописа „Зенит“, моћи да се упозна и са свим пратећим активностима зенитистичког покрета, богатом издавачком делатношћу и свеукупним утицајем зенитизма на домаћу уметност и културу.