Прошли век био је век трагедија, али и великих подухвата који су се одликовали жељом да се свет промени из основа. Ова жеља покренула је побуну грандиозних размера која је обухватила целу Земљу. Припадници млађих генерација нису желели више да живе према аршинима својих родитеља. Желели су да живе нови живот, ослобођен стега, да самоизражавање буде императив, да слобода постане врховно начело.
Испрва, ови захтеви нису били политички, пре свега тицали су се уметности. Париз је био главно жариште тог покрета. И руски уметници кретали су се у том правцу. Казимир Маљевич, Василиј Кандински, Љубов Попова, Наталија Гончарова… Путовали су Париз, али и у Италију или Немачку како би у свом уметничком изразу следили Ван Гога, Матиса, Пикаса, Монеа, Сезана…
У једном тренутку отргли су се њиховим утицајима и створили оно што је познато под општим појмом „руска авангарда“, а заправо је скуп покрета који су усвојили општа места модерне и компилирали их са традиционалном руском уметношћу.
Наталија Гончарова, називајући себе „новим варварином“ затражила је од својих садругова да погледе, уместо ка Западу, усмере ка истоку Русије. Предложила је руским уметницима да инспирацију потраже у фолклору, пејзажима, људима, животињама и религијама сопствене земље јер „кубизам је добра ствар, али не сасвим нова; скитске ’камене бабе‘ и обојене дрвене лутке које су се продавале на вашарима — такође су дела кубизма“. Потом је уследила експлозија, револуција — Маљевичев „Црни квадрат“, који је, уместо да постане слика, постао манифест, симбол, нови канон.
Авангарда није обухватала само ликовну уметност већ и поезију, која је према речима Мајаковског тада „први пут спознала слободу“, музику, архитектуру, фотографију, позориште и филм. И све друго, јер требало је створити нови живот, требало је религију заменити вером у уметност. Требало је створити нови свет. У тој тачки наћи ће се авангарда, револуција у уметности, са социјалистичком Октобарском револуцијом. Та љубав неће дуго трајати. Ускоро ће револуција почети да једе своју децу, а међу њима је било и доста припадника авангарде.
Да је све ишло по плановима руских авангардиста, рокенрол би настао у Русији двадесетих година прошлог века, јер побуна коју су покренули, циљеви које су поставили и вера коју су имали у доброту света биле су истоветне покрету који ће пола века касније покренути Елвис Присли и Чак Бери, Ролингстоунси и Битлси.
И заиста нема уметничког покрета у 20. веку на који руски авангардисти нису утицали — Маљевичу, Шагалу, Кандинском, Скрајбину, Прокофјеву, Стравинском, Мајаковском, Цветајевој, Јесењину, Ајзенштајну… Дугују сви уметнички покрети настали у другој половини столећа, од поп арта до панка.
Јер оно што је Данил Хармс чинио у књижевности двадесетих година, чинио је Џо Страмер у музици крајем седамдесетих. Авангардисти су били претече данашњих селебритија — о њима су писале новине, публика је пратила сваки њихов корак. Скандали које је Јесењин правио по европским хотелима наликују онима које праве данашње рок звезде, а сахрани Владимира Мајаковског присуствовало је 150.000 људи.
Београд је почашћен тиме што је један од три европска града у коме се одржава изложба поводом стогодишњице излагања „Црног квадрата“, који, нажалост није међу изложеним делима — један од два преостала примерка налази се на изложби у Базелу, док се други никада не износи из московске Третјаковске галерије.
Али ауторке изложбе Ана Пахомова и Фаина Балаховска успеле су у подухвату да прикажу дух једног времена и утицај који је руска авангарда остварила на будућност.
