Беседе епископа Атанасија, одржане у разним приликама, биле су не само посвећене теми о којој је говорио, већ и поуке и поруке. Издвајамо делове неких од његових беседа објављених на сајту Епархије захумско-херцеговачке.
Беседа на устоличењу
„Наша је правда Бог. Наш пут је Пут Богочовека. Зато су наши гробови извори Васкресења, као што је то и Голготски Гроб. Сећам се једног несрећника српског, нажалост интелектуалца, који је говорио, као комуниста, деци: „Пустите оног мртваца из Галилеје, прошло је Његово. Нема Он данас следбеника“. А тај „Мртвац из Галилеје“ је васкрсао, и васкрсао велику и моћну Православну Русију, Србију, очувао Грчку, очувао душу и савест човечанства. Зато је тешко борити се против гробова, јер из њих Васкресење долази. А ово је повезано у овоме часноме крсту. Зато крст није за Србе никаква идеологија, нити идеолошки знак, него знак идентитета, бића, хоризонталног у земаљском царству и вертикалног у Небеском, а повезаних у једно“.
„Крст спаја земаљско са Небеским. То је наш програм, то је наше биће, идентитет Православља. Не да се одричемо земље само за Небо, нећемо стићи на Небо ако се откачимо од земље, јер нас је Бог на земљу послао, са земљом повезао. Од земље смо постали — да земљу онебесимо. Али нећемо, исто тако, као што су говорили безбожници разних врста, ако одбацимо Небо, само да се за земљу вежемо. Нећемо ништа тиме постићи, претворићемо се у црва, и биће оно „земља си, у земљу се враћаш“ (Пост.3,19), и земља ћеш остати.
Као што је говорио велики пророк Запада, али и пророк несреће западне: „земља сам и само земља“. Запад је заузет и опкољен земљом. Зато не мисли на Небо. Зато нам је данас непријатељ. Бога нема у њима, нема Царства Небескога. Сви су се ситуирали и сконцентрисали се на овоземна цивилизацијска достигнућа, која су добра, али која су трице и кучине наспрам Христа и Царства Божијега“.
„Крст спаја земаљско и Небеско Царство. И то је највеће, најдостојанственије, али, браћо моја и децо, и најтеже за човека и за народ. Најтеже је бити истински човек у знаку крста, спојити и спајати смрт и Васкрсење, земљу и Небо, овај и онај живот, време и вечност. Земљу онебесити, јер се Небо оземљило кад је Бог постао човек у лику Богочовека Христа“.
„Не да смо народ без мане и греха, имамо много зала у нама и око нас. У овоме нашем борењу за опстанак, многи од нас нисмо чиста образа. Треба то искрено да кажемо, ради Бога, ради душе. „Боље ти је“, како каже Косовски завет „изгубити главу, него своју огрешити душу“. Али, Богу хвала, имамо покајање, и овај народ је покајањем себе поправљао. Зато, тражимо опроштај од зала која смо као Срби починили.
Али, боримо се против зала која нам се чине“.
Беседа о осам векова Хиландару
„Можемо слободно рећи да ниједан побожни српски владар није пропустио да се упише у Хиландарски поменик ктитора и приложника ове Свете обитељи. Цела Српска Метохија, од Пећи и Хвосна до Призрена и Средачке Жупе, била је метох Хиландарски и по томе је и добила своје име“.
„А ко нам у Хиландару за ових осам векова није био, или из Хиландара није дошао као велики и знаменит — пред Богом и пред људима?! После Светих родоначелника Симеона и Саве, у Хиландару су и из Хиландара су Српском народу од Бога дати: многи српски Епископи и Архиепископи и Патријарси, Игумани и Духовници, Писци и Песници, Уметници и Градитељи, Дипломате и Просветитељи — пред којима данас „сви ми да се у со преметнемо, не бисмо им ручка осолили“
„Међутим, највећа и трајна помоћ Светог Хиландара и уопште Свете Горе неизмерива је никаквим материјалним добрима, него само вредностима Царства Небескога, чија је слика и предокус сваки манастир и црква на земљи, а поготову Светогорски манастири и међу њима, као четврти по реду — Српски Хиландар.
Монаси су уопште, у историји и животу Православне Цркве, постали „подражаваоци изабраних Божијих Пророка и увенчани су славом Светих Мученика“, како рече један древни хришћански писац 4. века. Они су ти који су, по речи Спаситељевој, изабрали најпре „Царство Божије и Правду Његову“ (Мт.6,33), и од тога њиховог Светосавског опредељења — одакле потиче наше познато српско свенародно Косовско опредељење — дошли су нам кроз благодат Божију сви други дарови: духовни, материјални, просветни, културни, уметнички, свечовечански, богочовечански.“
Беседа о Светом Сави
„Свети Сава је изабрао живога и Истинитога Бога, Бога Који се јавио и открио у Христу. Како је човек створен по слици живога Бога, зато је Свети Сава тако величанствен, тако боголико леп, тако људски предиван и непролазан. Са лика његовог из Милешеве, његове плаве, словенске, српске очи гледају нас вековима, и ви у њима видите дубине, ширине, висине и пространства небоземна, надземна и наднебеска... Како те топле очи показују зашто је човек уопште у овом свету, шта је Бог хтео кад је створио човека, шта може човек да учини кад је човек“.
„Ми у наше дане поново преживљавамо то егзистенцијално питање: бити човек или не бити човек. Тешко нам је да опстанемо као људи кад су из нас, између нас и још више од моћнога света, од беснога света а нечовечнога, издали нас, притисли нас, даве нас, стежу нам омчу око врата, а ми треба да останемо усправни као људи и да гледамо у лик Светога Саве. Да нам он буде углед, идеал и вођа, Свети Учитељ и Просветитељ, као што је њему био Христос. Верујте да је то заиста тешко, али је то најдостојније, најбоље; то је највећа битка коју бијемо, највећа борба коју водимо. То значи једноставно да будемо људи, да будемо карактери, да будемо свесни, али још више савесни као људи.“
Опроштајна беседа
„И налазимо се ми данас уочи Двехиљадугодишњице свеспасоносног чуда и Догађаја: Христовог Боговаплоћења ради нашега спасења. И, како Митрополит рече, управо зато је данас и дубина зла, „тајна зла“ сатаниног (2Сол.2,7) достигла свој врхунац. Овакво зло није било ни у римско време, као што је ово злослутно америчко и евроамеричко време. Дај Боже да и њима 2000. година Христовог рођења просветли ум и срце и савест, да не буду лицемери и лажови, да се тобож називају хришћани, а имена и силе Божије су се одрекли. И да више не тиранишу мале народе, као што је Грчки народ на Кипру, као што је Српски народ овде и на Косову и Метохији, него да се поклоне пред Оваплоћеним, Распетим и Васкрслим Христом Господом, Спаситељем сваког човека и народа и свега света“.
„Вас, драги Требињци и сви драги Херцеговци и Старохерцеговци, и драга децо, такође молим: као што сте почели да живо учествујете у живом Телу Христа Распетога али и Васкрслога, а то је Црква, да учествујете и даље са делатним учешћем и савесним причешћем. Причешће и значи учешће. Зато није само да се причешћујемо овде у Цркви, на Светој Литургији, него и да живо учествујемо свим бићем својим, душом и телом, у животу живе Цркве Бога живога и Истинитога, као што је чинио овај народ Православни кроз векове, од којих многи беху Праведници Божији, а неки посташе и Мученици за Христа и за веру Крста са три прста. А Црква није само поп, Владика и Патрика, што каже народ, него смо сви ми жива Црква Божија, сви крштени и православни“.
„Молим Вас да ми сви опростите, јер знам да сам често био груб и тврдокоран. Колико сам се само пута у време овога рата огрешио о овај народ, колико сам пута не једнога од вас изгрдио, колико сам пута погрешио према вама, и огрешио се о Бога и вас?! Тешим се што мислим да сам хтео добро свима и свакоме. Али сам као човек и Владика грешио, и зато вас молим да ми опростите, и да се молите Богу за мене грешнога, који сам милошћу Божијом био Епископ међу вама“.