Живот је није мазио – после чаробног детињства на Криму, почињу личне трагедије – одлазак оца из породице, смрт сестара, стрељање млађег брата… хапшење па смртна казна бившег мужа, логор за сина и најближе, цензура, издаја, забрана штампања књига… Многа њена дела нису могла бити објављена у СССР-у не само за њеног живота, него чак и 20 година после смрти.
Поезија је за њу била све. Прве стихове је написала са само 11 година, а објавила најпре у Паризу у часопису Сиријус, за чијег ће се уредника, песника Николаја Гумиљова, после две године удати.
Још две године ће проћи пре него што постане славна. Те 1914. године било је модерно читати стихове Ане Ахматове, не само у Совјетском Савезу.
А онда ће доћи развод, па рат, нови брак, хапшење, па стрељање првог мужа 1921. за шта се она целог живота осећала кривом јер је Гумиљов због ње дошао у СССР.
Ускоро ће се и син Лав наћи у Стаљиновом логору. И опет рат, блокада Лењинграда, глад, болест, евакуација. Крај рата ће дочекати у Ташкенту с новом збирком стихова.
Године 1949. Лав Гумиљов ће поново бити ухапшен, и осуђен на десет година тешког рада. То ће бити њена ноћна мора и најтежи ударац у животу – и не синовљева робија, већ његова љутња и неверовање да она, највећа песникиња тог доба, није могла да га спаси логора. Веровао је да га није довољно бранила иако је учинила све што је могла!
Кажу да су обоје ”гласно ћутали” о великој љубави.
А та љубав је, ако је веровати легенди, настала у Паризу, док су Ана и Гумиљов били на меденом месецу. Тај брак није био срећан већ у том тренутку, па се, ето, појавио млади, тада још непознати сликар, с којим је Ана шетала и дивила се Паризу. Ипак, враћа се у Русију с мужем који је често оставља саму, одлазећи са другим музама. Љута и разочарана, током једног од његових одуствовања, отишла је у Париз и провела неко време с Модиљанијем, обилазећи Лувр, улице, галерије... шетајући по киши, док ју је он заклањао својим мантилом. Одатле ће понети 16 слика са својим ликом које јој је уметник поклонио, а она му обећала да ће их чувати.
Сачувала је само једну, а остале су, верује се, изгореле у неком пожару.
А, можда, говоре неки познаваоци њеног живота и дела, љубави с Модиљанијем није ни било. Нага Ана је плод уметникове маште. Можда. Зато су била три брака, и најближи људи у логорима, и дани и ноћи стајања у редовима испред логора да сазна шта јој је са сином, и пошаље му мало хране или нешто од одеће. И ремек дело ”Реквијем” као слика тог страшног времена, и њена писма Стаљину с молбама да ослободи сужње. Тиранин (тако га је називала) ју је делимично послушао скративши њеном сину прву робију на пет година. Други пут је одлежао десет. Али је она ипак сматрала да му нешто дугује - написала је ”Оду Стаљину” коју јој многи не могу опростити. Али и они, и они други који не сматрају да имају право да јој суде, слажу се у једном - Ана Ахматова је била жена божанског талента и надахнућа. Номинована је за Нобелову награду, а мала планета №3067 откривена 1982. године у Кримској опсерваторији добила је њено име.
Прочитајте још: