Најприсутније лековите печурке код нас су ћуранов реп (Trametes versicolor), брезова губа (Fomitopsis betulina) и реиши (Ganoderma lucidum).
Производњом лековитих печурака почела је да се бави Славица Андрић са супругом Александром Симеуновићем и пријатељима, истичући да је то велики изазов јер гајење уопште није једноставно у поређењу са производњом биљака.
Они имају и своје удружење „Лековите печурке“, а од других се разликују јер им је делатност свакодневни рад у лабораторији и гајилишту. Производе и лековите тинктуре које се све више цене на тржишту.
„Постојале су лабораторије за производњу мицелијума (главни организам гљиве) за буковачу и шитаке. Ми смо први који смо кренули да увозимо културе разних лековитих и егзотичних јестивих врста печурака и правимо њихов мицелијум“, изјавила је за „Блиц“ Андрићева.
Она је указала да је предност што чак и људи у градовима могу у стану да гаје печурке за своје потребе.
Велика је заинтересованост људи да се баве гајењем печурака као допунским послом или послом којим би се бавили уколико би живели на селу. Потенцијал је огроман, што показују развијене земље света где су појединци постигли огроман успех у овој области и где је гајење јестивих и лековитих печурака апсолутни хит, наводи лист.
Колико може да се заради
Тржишта лековитих печурка код нас готово да нема јер доминира увоз из Кине која нуди многоструко јефтиније производе.
„Улагања у овај посао могу бити веома скромна, а могу бити и велика, у зависности од тога који сегмент посла желите да обухватите и колико да га унапредите. Ми тежимо савременом и модерном гајењу печурака, што захтева много већа улагања и пуно учења. За производњу тинктура улагања у опрему и сировине су око 200 евра, а ако желите да обухватите целокупан процес производње, од мицелијума и култура до гајења печурака, улагања могу да буду од три до пет хиљада евра, у зависности од величине гајилишта и опреме коју користите“, казала је Андрићева.
Зарада је сразмерна улагању, обиму посла и маркетингу, од 200 до 2.000 евра месечно, навела је она.
Берба печурака је обично на сваких недељу до две, у зависности од врсте и циклуса засејавања. Међу најтраженијим печуркама је буковача и произвођачи је сеју сваке недеље да би имали константну продају.
Лековите печурке су, с друге стране, мање тражене и довољно је правити мање туре на сваких месец дана.
Занимљиво је и гајење печурака на облицама и пањевима које је једнако органској и потпуно природној производњи печурака и то може да буде саставни део баште или дворишта.
Богат извор витамина Д
Славица Андрић истиче да је интересовање највеће за комерцијалне врсте печурака као што је буковача, која је такође лековита и сушена на сунцу представља богат извор витамина Д.
„Промоцијом и маркетингом успели смо да заинтересујемо људе и за мање комерцијалне, а изузетно хранљиве и лековите врсте печурака као што су лавља грива и краљевска буковача, које можемо да назовемо суперхраном због свог укуса, хранљивости и лековитости“, рекла је она.
Лековите печурке као што су реиши и ћуранов реп су такође тражене због својих изузетних способности да регулишу и стимулишу имунитет код људи, а преко тога утичу и на разне друге недостатке и болести, додала је Андрићева.