Странац међу својима
Опште признату верзију о чисто грчким изворима хришћанства у Русији су разбили открића археолога: они су пронашли скандинавске и немачке религиозне предмете у североисточном делу Русије – у Белорусији, а такође и у Псковској, Смоленској, Лењинградској и Новгородској области Русије.
Управо на тој територији је проповедао монах са Исланда. Звао се Торвалд Кодрансон, син Кодрана. Надимак му је био Путник.
Није он случајно добио овај надимак: Исланђанин је око 970. године, када је имао око двадесет година, отишао да лута Европом. Циљ му је била или трговина или пљачка, то су били главни начини зараде Викинга.
„Након што је Торвалд посетио многе земље, прихватио је праву веру и, према легенди, постао монах. Крстио га је епископ из Саксланда (Северна Немачка), који се звао Фридрек. Торвалд је замолио епископа Фридрека да оде с њим на Исланд и тамо проповеда Реч Божју како би свог оца, мајку и остале блиске рођаке приближио Богу. Епископ се са задовољством сложио“, приповеда се у старој скандинавској „Саги о крштењу“.
Овај догађај је био седамдесетих година 10. века. Према историчару, Торвалд и Фридрек су били први мисионари Исланда. Међутим, њихово проповедање није имало успеха, народ није желео да се одрекне вере у Одина коме су се молили њихови преци.
Они су имали и сурову нарав, непрестано су свештеницима правили сплетке. Једном је епископ Фридрек био изложен подсмеху пред читавом заједницом: скалди (песници) су о њему саставили шаљиву песму. Викиншки кодекс је Торвалда обавезао да брани част свог учитеља холмганга, двобојем са мачевима.
Исландски монах је победио, двојицу преступника је одједном убио. Због тога су га рођаци проклели, да се нико на Исланду није усудио да му приђе. Локални закони забрањивали су чак и остављање хране таквим људима.
Мисионар је морао да напусти острво. Фридрек је кренуо у Норвешку, где су га срдачније прихватили. Саградио је цркву и направио једну од првих хришћанских општина. Торвалдова судбина је била необичнија.
Пронађене фигуре из друштвене игре Викинга, на оству око Енглеске
© Фото : DigVentures and Durham University
У „држави градова“
Исландски монах је морем стигао до Свете земље, очигледно, да искупи грехе због убиства. Супротно општеприхваћеном веровању, Палестина је, чак и после муслиманског освајања, упркос свим опасностима, привукла стотине хиљада ходочасника.
Одатле је Торвалд одлучио да се врати у Скандинавију, у Норвешку, епископу Фридреку. У то време је био најсигурнији пут кроз Цариград и руске земље. У византијској престоници, каже се у сагама, га је примио и цар.
„Сам Цезар Миклагарда (скандинавско име Константинопоља) и сви његови ховдинзи су поштовали Торвалда као дивног проповедника и гласника нашег Господа Исуса Христа, и то ни мање ни више него сви епископи и игумани широм Грикланда (територија Византије) и Сурланда (територија Сирије)“, наводи се у летопису „Прамен Путника Торвалда“.
Према свему судећи, император је убедио монаха да проповеда у руским земљама. Скандинавско предање каже да га је владар поставио „за патријарха и господара над свим краљевима у Гарди“. Гарда, или Гардарики, је древно скандинавско име за Кијевску Русију, што значи „земља градова“.
Надаље се у саги неке информације разликују. Научници полемишу о томе, где и у ком периоду је проповедао Исланђанин.
Према неким историчарима, Торвалд је стигао у Кијев дуж Дњепра око 983. године. Тамо је кнез Владимир Свјатославович управо вршио реформу вере: од бројних паганских богова Словена изабрао је неколико и приморао своје поданике да им се клањају.
Исланђанин се у „главном граду" састаје са будућим краљем Норвешке по имену Олаф Тригвасон. Његови родитељи отишли су код Владимира, који је, очигледно, био њихов далеки рођак.
Према неким изворима, Торвалд је убедио будућег норвешког владара да прими хришћанство. Он је отишао да се крсти, али не у Рим по западноевропском обичају тих година, већ у Цариград (Константинопољ).
„Постоји хипотеза да се Норвешка, током владавине Олафа Тригвасона, од 995. године до Харалда Суровог у конфесионалном и идеолошком погледу, оријентисала на исток хришћанског света, на Русију и Византију“, пише у свом истраживању историчар Марија Самонова.
И управо је Олаф, како верују неки научници, наговорио Владимира да прихвати хришћанство источног обреда. На то индиректно указују подаци из „Приче прохујалих година“ о одређеном варјагу који је „сањао рај и пакао“, након чега је Кијевљане позвао да напусте паганизам. Могуће је да је Русија крштена захваљујући њему и исландском монаху.
Полоцк уместо Кијева
Ипак нису сви истраживачи сматрали ову причу вероватном. Хипотезу оповргавају англосаксонски хроничари, према којима је у другој половини 980-их Олаф отишао у Британију, где су његови сународници покушали да освоје локално краљевство. На острву Сили, на најјужнијој тачки тадашње Енглеске, био је рањен. Један од свештеника га је убедио да прихвати хришћанску веру.
Олаф је прихватио предлог „а за седам дана је рана неким чудом зарасла“. Касније је имао неколико похода на источну Енглеску и Ирску, затим на Норвешку, где је после дугих борби заузео трон. Негде око 996. је краљевство постало хришћанско. За две године владар наставља оно што је започео Торвалд – христијанизује Исланд.
Питање је шта је радио сам монах. Очигледно је да није био у Кијеву, упркос информацијама да га је византијски цар послао да проповеда у Русији. Према „Саги о крштењу“, Исланђанин око 986. године стиже у Полоцк.
„Мора се пажљиво анализирати тадашња ситуација. На крају 10. века, Полоцка земља није била под јурисдикцијом Кијевске цркве, па се у руским летописима, на пример, не помиње изградња храма Свете Софије у Полоцку“, објашњава белоруски историчар Михаил Бавтович.
Могуће је да византијског владара Полоцке земље, за разлику од кијевских, нису интересовале, и он је уместо епископа тамо послао странца. Или можда није хтео да се такмичи за територију са немачким царем Отоном I. Још 960. године, вероватно на захтев принцезе Олге, послао је архиепископа Адалберта Магдебурског у западне руске земље. Међутим, његова мисија није успела.
Торвалд је имао више среће. Пре свега јер су Полоцком владали Норвежани, 960. га је освојио кнез Ронгвалд, у руским хроникама познат као Рогволод. Кнез Владимир је 980. освојио кнежевину, а за жену је узео његову ћерку Рогнеду.
„Из сведочења из летописа и сага се може претпоставити, да је мисионарска активност Торвалда Кодрансона била уз подршку представника полоцке кнежевске династије, Рогнеде и њеног сина Изјаслава“, пише историчар Марија Самонова.
Исландски монах је саградио у Полоцку, негде око 988. године, манастир у част Јована Претече и Крститеља Господњег. Испоставља се да је ово први манастир на територији Русије. Иако се, према општеприхваћеној верзији, ово зове Борисоглебски манастир у Торжку, подигнут 1038. године у част Бориса и Глеба - Владимирових синова који су убијени.
„Нестао" манастир
Сматра се, да је Торвалд умро у Полоцку 1002. године. Благодарни становници Полоцка су га после неколико година канонизовали. Према сведочењима Немца Бранда, 1040. године Торвалд је био најпоштованији светац у граду, а манастир који је основао, један је од највећих у источној Европи.
Међутим, савремени историчари не могу ни да потврде ни да оповргну те податке. Манастир се ретко помиње у хроникама, а датира од средине 14. века. Манастир и истоимена црква Јована Претече су се налазили на острву на средини Западне Двине преко пута ушћа реке Полоте. Могуће је да је тамо сахрањен Торвалд.
„Још једна чињеница која говори у прилог да је Торвалд тамо пронашао свој мир, како се каже у саги í fjalli einu („на једној планини“), í háfjalle („на високој планини“), а ова планина је била смештена у Полоцку. Налази се у топографији Полоцког сакралног центра под називом Црна (Замковаја) планина - брда на ушћу западне Двине у Полоту. Имала је стрме, високе падине. У 11. веку на Црној планини изграђена је црква Свете Софије, а у 14. веку Горњи замак “, напомиње Самонова.
Према другој верзији, гробница монаха се налази у савременом Полоцку, у рејону Екиманског гробља. Историчарима предстоји да провере све хипотезе. Великих археолошких ископавања за сада није било.
Без обзира на то, све више истраживача верује да је Русија примила хришћанство не само захваљујући Грцима. Скандинавци су дали велики допринос, јер су, како наглашава Самонова, „били уско повезани са кнежевском влашћу и војно-трговинском елитом“. Исландски монах Торвалд Кодрансон је у овом процесу играо посебно важну улогу.
Прочитајте још: