Цео миленијум касније, научници су успели да дођу до теорије која објашњава ову чудну појаву и верују да је разлог због ког су животиње умирале – облак концентрисаног угљен-диоксида који би угушио сваког ко га удахне.
Околина пећине је кориштена пре око 2.200 година, а поново је откривена 2011. године захваљујући археолозима са Универзитета Саленто, пише „Сајенс алерт“.
Налази се у античком граду Хијераполису, у данашњој Турској. Коришћена је за жртвовање животиња, тако што су бикови вођени кроз Плутонову капију, у част тог бога подземља.
Када би свештеник провео бика у арену која се налазила испред и била је повезана са пећином, гледаоци који су седели изнад арене видели би како пара избија из Плутонове капије, од чега би животиња угинула.
„Тај простор је пун паре, толико густе да се једва може видети тло. Свака животиња која прође унутра умире одмах. Убацио сам врапце и они су одмах пали и угинули“, писао је грчки историчар Страбон, који је живео од 64 године пре нове ере до 24 године нове ере.
Овај феномен је заправо привукао археологе да истражују околину. Птице које су летеле близу пећине угушиле би се и пале мртве, показујући да је и данас смртоносна.
Кривац је сеизмичка активност под земљом, тврди вулканолог Харди Фанц са универзитета Дуизбург Есен у Немачкој, који је водио истраживање гасова у пећини 2018. године. Како наводи, пукотина која води дубоко испод тог региона емитује велике количине угљен-диоксида вулканског порекла.
Научници су измерили ниво угљен-диоксида у арени која је повезана са пећином и открили да тај гас, који је тежи од ваздуха, формира „језеро“ „дубине“ од око 40 центиметара изнад пода арене.
Гас би се, под утицајем Сунца током дана, расипао, откривају научници, а најсмртоноснији је био у зору, пошто се акумулирао током ноћи.
Опасност од гаса била је све већа што је ближи тлу, јер му се концентрација повећавала. При самом тлу, концентрација је била чак 50 одсто, на 10 центиметара од тла 35 одсто, што је довољно да убије човека, али на 40 центиметара од тла драстично је опадала.
Научници процењују да је у самој пећини концентрација гаса била чак 86 до 91 одсто у свако доба дана, јер у њу не улазе ни Сунце ни ветар.
„Док је бик стајао у „језеру“ гаса са устима и ноздрвама на висини од 60 до 90 центиметара, нос свештеника, који су иначе бирани да буду високи, био је доста више, изнад смртоносног нивоа гаса“, наводе научници и додају да постоје докази како су свештеници некада стајали и на камену како би били виши.
Гледаоци би видели како велики, јаки бикови одмах падају мртви, док свештеници стоје, што је било сведочанство снаге богова и свештеника.
Научници тврде како су свештеници знали за овај механизам, па су тако често приносили жртве у саму зору, како би ефекат био што снажнији, те су стављали главу и у саму пећину, задржавајући дах, како би задивили присутне.
Прочитајте још: