„Наше огромности се боје“, цитирао је Путин Александра III и додао да се стално дешава исто — чим земља постане јака, одмах се налазе поводи да се ограничи њен развој.
И не само да се ограничи развој, него и да се подели, као што је својевремено предложио Збигњев Бжежински, образлажући чињеницом да се тако њоме може лакше управљати. За многе је Русија остала огромна и након што је, због распада СССР-а, изгубила готово трећину своје територије, али и толико богата да је неправедно да сама располаже свим тим богатством.
Многи оштре зубе на Арктик
Шестина земљиног копна којим располаже Русија заиста је веома богата — Руси воле да кажу да где год се загребе, нађе се цео Мендељејев систем елемената.
Ако се томе дода огромно, истражено и неистражено богатство Арктика, за који се већ сада зна да има огромне резерве гаса и нафте, онда чињеница да се на тој територији вечитог снега и леда практично не може живети, а са садашњим технолошким могућностима је тешко допрети до претпостављених богатстава, не значи много. Претендената на то богатство је и превише.
Данас право на Арктик имају земље које излазе на Северни ледени океан — Русија, Норвешка, Канада, Данска јер влада Гренландом, и САД — преко Аљаске коју је својевремено купила од Русије. Оне су 1920. године потписале споразум о коришћењу Арктика, своју границу је одредила Канада, кoja је одмах почела и експлоатацију нафте.
Остале границе покушале су да реше Уједињене нације 1982. године доневши Конвенцију о морском праву, коју нису потписале САД. По Конвенцији, одлука се доноси, између осталог, и на основу састава земљишта морског дна, који би требало да буде исти као копно одређене земље.
Руски научник Антон Чилингаров једини је успео да се спусти на дно океана и донесе доказе да спорни гребен Ломоносова припада Русији. Комисија Уједињених нација потврдила је тај налаз и очекује се да се на следећем заседању донесе коначна одлука којом ће Русији припасти 1,2 милиона квадратних километара, што чини највећи део територије, са свим природним богатствима на њој.
Има ли Русија „превише Арктика“
Зато на питање — на кога је Путин мислио у својој већ чувеној изјави, прво пада на памет одговор да су то они који сматрају да Русији припада превише Арктика. Тим пре што је 1991. године Русија која има читаву флоту ледоломаца, отворила Северни морски пут за међународну пловидбу. То је више него двоструко краћи пут између Европе и Азије него што је Суецки канал.
А колико је важан, може се закључити ако се само сетимо недавног инцидента који је довео до блокаде канала и нанео огромну економску штету земљама које су слале своје бродове на пут. Ако се вечити лед буде и даље топио, да би се прешао пут између Европе и Кине, неће више бити потребни ледоломци, а то је већ озбиљан изазов за суседне земље које за сада не могу да конкуришу Русији на том плану.
Наравно, за оне којима је Русија превелика, постоје још бројни изазови међу којима је на првом месту Крим, који такозвани „колективни Запад“ сматра анектираном територијом, иако она од 1783. године, кад је царица Катарина II потписала Манифест о присаједињену Крима Руској империји, припада Русији.
Одмах након тога, саграђена је лука Севастопољ и основана Црноморска флота коју су многи називали још и „кримска“ и која је остала руска и када је Украјина постала посебна држава.
Крим, Курили, Калињинград — стални изазови
Одлуком кримског народа на референдуму, полуострво које је својевремено Хрушчов незаконито поклонио Украјини, вратило се матици земљи, што се никако није допало онима који мисле да имају добре зубе и да могу да угризу.
Ту су и Курилска острва о којима Јапан и Русија деценијама преговарају. Острва су припала Совјетском Савезу 1945. године, а 1956. године постигнут је договор да се Јапану предају два од 4 острва, али Јапан га није ратификовао, јер би тиме признао да друга два припадају Русији.
Преговори се и даље воде, али ако се узме у обзир чињеница да је по новом руском Уставу забрањено предати и педаљ руске земље другој држави, исход је прилично јасан.
Посебан трн у оку је Калињинград, руска енклава усред Европе, бивши Кенигсберг, који је по одлукама Постдамске конференције припао Совјетском Савезу, што не спречава НАТО да тамо, мало-мало, вежба освајање Русије. Русија одговара постављајући тамо најсофистицираније одбрамбено оружје и претворивши Калињинград у челичну песницу, али и лансирну рампу за своје ракете.
Чиме ће Путин некоме сломити зубе
„Наше стратешке снаге најсавременије су у свету и оне су залог наше стабилности“, изјавио је руски председник.
Он је истакао да Русија не жели да уђе у трку у наоружању, што се може видети и из чињенице да је у буџету за одбрану предвиђено око 42 милијарде долара, док САД имају 770 милијарди. Више од Русије издвајају и неке друге земље као што су Кина, Саудијска Арабија, Израел…
Упркос томе, готово сва армија је модернизована, економија све боља, златне резерве огромне, а хиперсоничне ракете — „Авангард“, „Кинжал“, „Циркон“… само су део моћног оружја које је у стању да избије зубе сваком ко посегне за руском територијом. Да, како каже руски председник, „више никад ништа не загризу“.
Прочитајте још: