Исто као и његова аргументација: „Њима се чини да су тако моћни да могу да дозволе себи мале грешке и пропусте. Логика је јасна — ништа страшно — ове ћемо да поткупимо, ове да уплашимо, с овима ћемо се договорити, овима ћемо поклонити драгоцености, онима ћемо припретити ратним бродовима — и решићемо. Али, кад се проблеми нагомилају, дође тренутак да „драгоцености“ више не помажу, а проблеми не могу да се контролишу.
То је почетак краја империје. И то је оно што се десило Совјетском Савезу.
Стићи и престићи Америку, била је главна парола тог времена. У ту сврхе нису се жалила средства — а њих је било све мање и мање. Било је веома привлачно контролисати велики део Европе, земље Трећег света, и Никарагву, и Чиле, и Кубу… па макар то довело до трећег светског рата. Да не говоримо о другим проблемима којих је било све више и више.
Данас се ситуација изменила, сад Америка, са 740 милијарди долара у војном буџету, покушава да стигне Русију која ју је, са 20 пута мањим буџетом, далеко превазишла у напредним технологијама. Да би направили хиперсонично оружје какво има Русија, Сједињеним Државама ће бити потребно бар неколико година.
Социјалистички економски модел
У овом тренутку Сједињене Државе су и даље најјача држава на свету, под њиховом контролом је и светски финансијски систем и глобални политички процеси. Али — одржавање на таквом положају много кошта. Зато aмерички буџет има дефицит од 28 трилиона долара.
Раније се тај дефицит покривао штампањем долара, емитовањем обвезница које су радо куповале многе државе, али данас је та спремност смањена. Штавише, неке земље се одричу долара, за шта је крива управо Америка, која је своје предности користила као оружје против других. Увођење санкција довело је до тога да су неке земље приморане да се одрекну долара, иако је стварање алтернативе долару — прилично скупо.
После велике економске кризе 2008. године, амерички економски модел је престао да буде тржишни, многи га чак називају социјалистичким и сматрају неефикасним због великих интервенција државе.
Исто тако је СССР био незадовољан у другој половини осамдесетих, а економисти су маштали о томе да пређу на западни економски модел, да смање утицај државе. Уместо тога — Америка се приближава њиховом моделу државних интервенција у бизнис.
Америка данас готово ништа не производи. Трампов покушај да врати производњу из Азије у Америку није успео. Власници америчких корпорација не желе да их врате у земљу због високих пореза и скупе радне снаге. Али и високих трошкова пребацивања производње.
Све то вуче за собом велику незапосленост и велики дефицит трговинског баланса. Расходи су за два трилиона долара већи од прихода. Јасније говорећи — сфера услуга и ИТ сектор нису у стању да произведу онолико вредности колико робе САД морају да увезу.
Слабљење федералних веза
Сличност између СССР-а некад и Америке данас види се и у потпуно ирационалном интервенционизму. Исто као што Совјети нису схватили да се утицај не може ширити бесконачно, па су прилично непромишљено ушли у Авганистан, и Американци су тамо окушали срећу. Резултат је сличан — Совјети нису успели да победе исламски фундаментализам, а Американци су само ојачали шиите.
Као некад у СССР-у, данас су у Америци федералне везе све слабије. Земља је подељена између плавих — демократске државе на Западној и Источној обали, и црвених — републиканских земаља Југа и централног дела САД. Раскол између њих је и идејни, и економски, и политички. Моћ центра је све мања, а иницијативе Вашингтона све чешће наилазе на отпор.
У спољној политици САД врше огроман притисак на своје партнере, али и оне који то нису. Вашингтон диктира своју вољу у свим областима — гласање у Уједињеним нацијама, увођење санкција земљама које њему не одговарају, прислушкивање страних државника… Врши се притисак и на страни бизнис — најбољи пример за то је „Северни ток 2“.
Све мање савезника
Са огромним државним дугом, са дефицитом у буџету, с оружјем које је потенцијални супарник већ превазишао, Америка све више остаје без савезника — Француска и Немачка се понашају прилично независно, пре свега у односу према Кини, коју САД проглашавају за непријатеља. Мађарска, али и неке друге земље конзервативне демократије траже свој пут независно од америчког диктата.
И уз све то — и свет се мења. Опасност не вреба само изнутра, него и споља. Појавио се све моћнији противник кога не могу ни да купе богатим даровима, ни да уплаше, ни да казне. Кина је у сталном успону, у стању је да конкурише и економски, и политички, и није далеко дан кад ће моћи и у војном погледу.
Истовремeно — моћ САД у свим тим областима пада. Напуштање долара као резервне валуте и стварање нових платних система води до стварања нових савеза и блокова, међу којима — савез Русије и Кине.
А Русија постоји и постојаће, поручио им је Путин. И нема намеру ни с ким да ратује, али тражи да се њени ставови поштују.
Прочитајте још: