.jpg){kind=link}
„Откопавање“ се посебно уобичавало кад умре млада особа, девојка или младић. Четрдесетог дана после погреба, родбина покојника би дошла на гробље, откопала би гроб и извадила ковчег. Обављали су то у доба када се Сунце рађа. Усправили би ковчег или сандук, скидали поклопац и белом марамом пребрисали лице покојника. Потом би му лице окренули према Сунцу да га обасјају сунчеви зраци. Пошто би Сунце „примило“ покојника, поново би га покопали и тог дана би породица приредила све погребне обреде као да је први пут сахрањен. Он се одвија у најужем породичном кругу и зато се о њему у јавности веома мало зна.
Колико се зна, последњи ритуал оваквог посвећења Сунцу, с циљем да се покојнику обезбеди вечни живот на оном свету, обављен је деведесетих година прошлог века у селу Дебели Луг. Овакви обичаји нису страни остатку света. У Румунији нпр. покојници се откопавају након седме године, на Мадагаскару сваке године, оваквих обичаја има и у Индонезији, преноси „Национална географија“
Да га Сунце још једном огреје
Током својих теренских истраживања етнолог Александар Репеџић има је прилику да упозна Милицу Кушљић која живи данас сама у породичној кући, а која је откопала свог сина деведесетих година 20. века.
Милица која је крхког здравља данас живи сама пошто јој је и муж преминуо. У собичку где проводи време на зидовима се налазе слике њеног покојног сина: фотографије из његовог живота и - фотографије са његове сахране. У њеној кући могу се опипати туга и бол. Милица је један од ретких жена која је „откопала“ свог сина да га сунце два пута обасја.
Милица, која је пореклом из Лазнице, чула је од својих да су некада откопавали покојнике и она је то исто учинила за свог сина. Њен син умро је у раним двадесетим годинама и тада је имао вереницу. Док је био у војсци, хитно је пребачен у Клинички центар Београд и убрзо након тога је преминуо, од галопирајуће леукемије.
Када је преминуо, Милица је од клиничког центра везала црвени конац и настављала га је путем, пошто Власи верују да душа долази кући путем црвеног конца и да једино тако може пронаћи пут до куће. Припремила је и рајску свећу, пошто се онај свет замишља као хлад, без воде, светла и све што се намени на овом свету дочекаће покојника и на оном.
Због велике жалости за изгубљеним сином Милица је током четрдесетодневног помена раном зором откопала свог сина да га сунце још једном огреје. Верује се да ће тим чином отићи право у Рај.
Милица је имала и Ве-Ха-Ес касете са сахране свог сина, али су јој неке телевизијске екипе узеле на превару, под изговором да ће јој материјал вратити, али никада јој нису враћене.
Милица и данас живи сама у селу Дебели луг, где је посећује ћерка. Живи од продаје цвећа које гаји у свом дворишту.
Прочитајте и: