Ко су Удини
Научници и етнографи сматрају да су Удини потомци древних аутохтоних становника кавкаског дела Албаније. Мада су се извори о пореклу овог народа практично у потпуности изгубили током прошлих векова. Постоји неколико историјских референци о различитим етничким групама, које се сматрају прецима Удина.
Неки истраживачи, позивајући се на радове Херодота из V века пре наше ере, сматрају да су Удини један од народа Персијске државе цара Дарија, које грчки историчари називају „Утии“. Херодот сматра да су они живели у Белуџистану, територији која је била део данашњег Пакистана, Ирана и Авганистана.
Очигледно су ближи истини они историчари који се позивају на радове древног римског научника Плинија Старијег, који су написани у I веку пре наше ере. Он у делу „Познавање природе“ спомиње неки народ Удине, који живе у кавкаском делу Албаније. Ако би се направиле неке корекције у оквирима територија, јер Плиније није био велики познавалац географије, онда се може рећи да су Удини живели у каспијском делу модерног Дагестана.
Језик Удина је сличан језику на коме су писана документа у кавкаској Албанији, држави која је настала на територији савременог Дагестана и Западног Азербејџана око II-I века пре наше ере. Међутим, јединствени језик није постојао у тој древној земљи.
Први проповедници хришћанства у народу
Према удинским предањима, крститељ државе кавкаска Албанија је био Јелисеј, ученик апостола Фадеја. Према легенди, након што је Јелисеј постао епископ отишао је у земљу Удина. Он је ту саградио прву цркву и почео да проповеда хришћанство у градићу Гис. У истом граду су, после неколико година, пагани убили Јелисеја.
Историчари су дошли до закључка да је град Гис данашње село Киш, које се налази у Азербејџану. Донедавно је то место припадало Удинима. У њему се очувао хришћански храм из XII века у коме се сада налази музеј. Према легенди, храм су саградили верници на месту цркве Јелисеја.
Интересантна је и чињеница да се Јелисеј сматра искључиво „локалним“ светитељем. Међутим, у Јерменско-Грегоријанској цркви, којој сада припадају Удини, овај светац није канонизован.
Преобраћање Удина у хришћанство
Према летописима, у кавкаском делу Албаније су почели да примају хришћанство 370-их година. До тог периода Јерменија и Грузија су већ примиле хришћанство, па су створени врло повољни услови у региону за проповеднике вере у Христа. У почетку је албанска црква имала широку аутокефалност коју јој је подарио Константинопољ.
Ипак на IV Васељенском сабору (451. године) монофизитство (учење о јединственој природи Бога Исуса, где је присутна само једна, божанска, а не и људска природа), које су проповедале све три кавкаске цркве, је било осуђивано.
После тога, 554. године на Двинском сабору су албанска, јерменска и грузинска црква изашле из Васељенске јурисдикције и постале независне. Грузини су прешли у православце, а Јермени и Албанци су остали верни монофизитском учењу. Као последица тога албанска црква је изгубила аутономију и преузела ју је јерменска црква.
Интересантно је да су Удини, чак и после тога када су примили хришћанство, поштовали језичке обичаје и правила. Тако на пример, у удинским кућама се никада није гасило огњиште, јер се сматрало да ће на тај начин породица заувек живети.
Још један занимљив обичај Удина је да се моле Месецу. Чак и када су примили хришћанство, они се нису молили испред икона, већ испред ноћних светиљки.
Где сада живе Удини?
У данашње време Удини немају национални или етнички центар. До почетка 1990-их година највећи део Удина је живео у Азербејџану. Затим се већина преселила у Јерменију, Русију и Грузију. Према попису из 2009. године у Азербејџану је живело 3.800 људи, сви су живели у једном селу Ниџ, у Габалинском рејону.
Што се тиче Русије, према подацима из 2010. године тамо је живело 4.127 Удина. У већини су живели на Кавказу и Ростовској области. Постоји и део удинске дијаспоре који живи у Јерменији, Грузији, Казахстану и Украјини. Тренутно на свету има око 10.000 Удина.
Прочитајте још: