Мирослав Стојановић, филмски критичар, публициста и директор издаваштва Филмског центра Србије каже да је „У потери за светлом“ изванредна књига, једна од бољих аутобиографија коју су потписали амерички филмски великани. Реч је о једној од ретких књига која показује како сурово функционише холивудски систем.
„Оливер Стоун говори потпуно и одговорно из инсајдерске перспективе о суровости и бескрупулозности тог система и о јако тешким напорима да се избори место под сунцем које би му обезбедило, пре свега, аутентичност и интегритет“, каже Стојановић за „Орбиту културе“.
Потпуно огољавање – од конзервативца до противника интервенција
Оливер Стоун у аутобиографији показује се као неко ко до те мере огољава себе да је то невероватно и не либи се да призна да је због наркотика био једно време у затвору, да је у Вијетнамском рату као амерички војник неког убио и да демаскира идеолошке и политичке заблуде своје младости.
„Стоунов пут до прогресивистичког освешћења почиње негде од политичке кризе и серије америчких интервенција у Средњој Америци, пре свега, Салвадору и Никарагви. Пре тога он је био човек веома конзервативног политичког мишљења“, додаје наш саговорник.
„У потери за светлом“ је изванредна књига и због начина на који је структуирана и написана. Прекида се завршном церемонијом доделе Оскара филму „Вод“ и зато није рекапитулација целокупне Стоунове каријере, а поднаслов на то указује – „Како сам написао, режирао и преживео 'Вод', 'Поноћни експрес', 'Лице с ожиљком' и филмске игре у Холивуду“.
Осим тога, „У потери за светлом“ пружа невероватну прилику читаоцима да се сретну са мноштвом филмских икона на редитељском, продуцентском, сценаристичком и глумачком нивоу које су све заступљене и својим лицем и својим наличјем, сматра Стојановић.
„Вод“: Радикални критичар америчког геноцида у Вијетнаму
Велики успех Оливера Стоуна као вероватно највећег холивудског дисидента, Стојановић објашњава чињеницом да је сваки систем такав да увек допушта одређено одступање. Међутим, оно што је фасцинантно у случају Оливера Стоуна је то што је он био „глас аутентичности“.
„Радикално критикује вијетнамски рат ког он назива геноцидним понашањем у делу књиге у ком се говори о по злу чувеном масакру у месту Маи Лаи 16. марта 1968. године. Да би дошао до те дистанце и невиђеног облика критицизма који је потпуно револуционаран за Холивуд, Стоун је то преживео, доживео и живео“, објашњава саговорник Спутњика.
„Салвадор“: Лицем у лице са „одредима смрти“
Стоунов глас није био глас салонског интелектуалца који је стварао митове из своје удобне њујоршке перспективе, већ човека који је био уроњен у глиб, блато, муљ и који је губио пријатеље међу војницима о чему говори, и који је на лицу места видео ужасе америчких интервенција
„Оливер Стоун је заиста гледао све ужасе интервенционизма и о њима говорио из прве руке, јер се срео са учесницима ових бескрупулозних политичких акција, од подршке 'контрашима' у Никарагви или свирепим 'одредима смрти' у Салвадору“, каже Стојановић.
Кључни аспект ове књиге је питање промене перспективе човека који је видео ужасе америчке интервеционистичке политике и свог властитог деловања и он то не крије. Оливер Стоун се на страницама ове књиге драматично мења, што је једна од њених врлина, сматра Стојановић.
Еволуција губитка – од вијетнамског хероја до „пријатеља“ Кастра и Путина
Документарци о Кастру, Путину и Еву Моралесу које је Стоун снимио, према Стојановићу су део његовог радикалног преокрета у односу на политику САД, а тај радикални преокрет последица је његове еволуције, која је била „еволуција губитка“.
У основи Стоуновог стваралаштва је сумња и зато он говори о кородирању система, ишчезавању свих вредности, дискутабилности свих прокламованих циљева САД и на много места у књизи веома је критички настројен према властитој домовини.
„Из перспективе некога ко је видео ужасе америчких интервенција, израстао је у фантастичног америчког бунтовника који се замера естаблишменту управо неговањем и профилисањем својих тема које се фокусирају на државнике неомиљене америчком систему“, каже Стојановић и додаје да није случајно што су јунаци његових документараца Путин, Кастро и Моралес.
Кад је реч о четворосатном филму „Путин“, наш саговорник оцењује да је реч о невероватном документарцу нашег времена који по својим естетичким аспектима и употреби језика филма, има карактер „аутентичног ремек дела играног филма“.
А у његовим документарцима о „америчким непријатељима број 1“, Стоун не покушава да их сагледа изолационистички, већ као комплементарни део модерног света у коме су они фактицитет а никако нека „апстрактна митска бића или одреднице с којим се треба обрачунати“, закључио је Стојановић.
Прочитајте још: