Ипак, питање да ли произвођачи тенкова у Украјини могу да превазиђу руске конструкторе крајње је занимљиво. Да би се на то питање одговорило мора се објаснити како се развијала производња тенкова у СССР.
У које тенкове се полагала нада у СССР?
У периоду пред распад СССР-а постојала су три центра за израду тенкова Лењинград (данашњи Санкт Петербург), Нижњи Тагил (на Уралу) и Харков ( у Украјини). Харков и Лењинград били најразвијенији и највећи технолошки центри.
Током 1960-тих година у Харкову је направљено јединствено возило које је претендовало не само на улогу основног тенка копнене војске већ и на улогу специјалног тенка за пробој. Реч је о тенку Т-64, који је имао моћни топ калибра 125 милиметара. Он је у перспективи могао да испаљује не само обичне гранате, већ и противтенковске навођене ракете. На овом тенку је први пут употребљена нова композитна вишекомпонентна муниција и нови тип дизел мотора.
Тенк је био опремљен противавионским митраљезом на даљинско управљање. Т-64 је био тежак за одржавање, али је био ефикасан у сукобима. За тај период, крај 1960-их и почетак 1970-их година, то је вероватно био најбољи тенк на свету. Сигурно је и да је његова појава веома утицала и на развој тенкова у СССР-у.
Почетком 1970-их година у Лењинграду је направљена варијанта тенка Т-64 са мотором који има гасну турбину. Он је 1976. године ушао у састав наоружања совјетске армије. То је био тенк Т-80/ „објекат 219”, који је одмах добио надимак „реактивни тенк” због специфичног звука и изузетне брзине коју може да развије. Пробна експлоатација ових тенкова у балтичким земљама 1974-1975. године је показала да је њихова средња брзина за 1,3 пута већа него код обичних тенкова. Тенкови Т-80 са гасним турбинама, који су произведени у Лењинграду и Омску се и данас налазе у саставу наоружања руске војске.
А шта је са Нижњим Тагилом? Тамо су производили и најтежи тенк Т-72 направљен на бази тенка Т-64. Овај тенк се, за разлику од тенкова Т-64 и Т-80, извозио.
Да ли је Украјина кренула својим путем у производњи тенкова?
Крајем 1970-тих у Харкову су одлучили да се реванширају конструкторима из Лењинграда и направили су тенк Т-80У. Модернији тенкови Т-80УД су постали део наоружања руске војске 1991. године. Имали су дизел моторе од 1.000 коњских снага, најновије топове калибра 125 милиметара који су могли да гађају противтенковским ракетама, имали су најсавременије комплексе нишана и комуникациону опрему, као и моћне оклопе.
План је био да се тенк оснажи комплексом активне заштите, који би могао да обори гранате и ракете које се приближавају тенку. Наследник Т-80УД је био први украјински тенк Т-84 „Оплот” који је био произведен у малим серијама за украјинску војску и у великом броју за извоз.
Паралелно са развојем Т-80У у Харкову је рађено на развоју тенка нове генерације „објекат 477”, који се још звао и „Боксер” и „Чекић”. Почетком 1990-тих је због распада СССР-а заустављен процес, али се неколико година касније руска војска заинтересовала за перспективни тенк и настављени су радови на „објекту 477А1”, који је добио име „Нота”.
Тенк-дрон са пет нивоа заштите
„Нота” је имао револуционарни изглед за то време, јер је посада била постављена у центру и била под заштитом моћног оклопа трупа дебљине око једног метра. Требало је да тенк добије куполу са 152 милиметарским топом. Предвиђено је било пет нивоа заштите: оклоп, интегрисани активни оклоп, екрани, систем активне заштите и систем аеросолних и димних завеса, које би аутоматски ометале ласерско навођење савременог наоружања за уништавање тенка.
„Срце” супер-тенка је требало да буде дизел мотор јачине 1.500 коњских снага са новом продуженом шасијом и био је тежак 50 тона.
Нови аутомат за пуњење је требало да омогући велику брзину гађања муницијом калибра 152 милиметара. Топ таквог калибра обезбеђивао је невероватне могућности гађања за период 1990-тих година.
План је био да тенком управља посада коју чине тројица војника: механичар и возач, оператер за навођење и командир тенка и да тенк временом постане тенк-дрон. Међутим, то се није десило, јер је развој тенка био прекинут почетком 2000-их година, када се стигло до фазе макета које су тестиране у Украјини и Русији.
Управо је у то време Министарство одбране Русије одлучило да се усредсреди на своје пројекте „објекат 195” и „објекат 640”, који на крају нису ушли у састав наоружања. Данас је у Русији остао један центар на Уралу где је 2010. године почела производња тенка „Армата”, која је део наоружања руске војске.
Да ли ће страни купци платити за украјински тенк?
Већина онога што није реализовано 1990-их година на пројекту тенка „Нота” је угледало светлост дана у тенку „Армата”. То је капсула за посаду, купола, митраљез на даљинско управљање, снажни дизел мотор са више врста горива и, у будућности, могућност да постане тенк-дрон.
За сада је „Армата” наоружана 125-то милиметарским, а не 152-о милиметарским топом, очигледно је да нема потребе да добије боље наоружање јер не постоје циљеви и задаци за оваквог „монструма”. Циљ је да „Армата” у будућности постане тенк-дрон. Украјинска „Нота”, иако је за то време била уникатан пројекат, није била реализована. План је био да се макета у Кијеву прикаже 2017. године на Дан независности, али је то у последњем тренутку отказано уз образложење да се ради о тајном пројекту.
Како пише „Дифенс експрес”, узорци овог тенка су из Харкова премештени на чување у Министарство одбране Украјине. Украјинско Министарство одбране је саопштило да су мале шансе да се поново ради на пројекту „Нота”, јер је потребно много новца и времена, што не значи да се у развоју не могу користити искуства за нове пројекте оклопних возила.
Могуће је да ће се у будућности пронаћи финансије, на пример, од неког великог страног купца. Међутим, најреалистичнији је сценарио који је описан у листу „Дифенс експрес” да ће „Нота” још дуго бити нека врста Светог грала за украјинске конструкторе тенкова.
Прочитајте још: