Човек који је својим кошаркашким знањем задужио три земље, Србију, Немачку и Шпанију, време највише воли да проводи у родном Пироту, одакле је све кренуло и коме се увек враћа, а после неуспеха српског тима у квалификацијама за Олимпијске игре у јавности се појавило ново питање – да ли ће се Кари вратити и на кормило Србије?
Нешто што је, бар према неким иницијалним анализама, било проблем Србији у квалификационом кругу јесте недостатак тимске хемије.
И то је оно што је Пешић апострофирао у разговору за Спутњик, упитан за коментар индивидуалних успеха које су у протеклој сезони остварили Василије Мицић у Европи и Никола Јокић у Америци.
„Ја сам увек више за тимске успехе, него за индивидуална признања, када рецимо игра Новак Ђоковић, то ми је у реду јер је то индивидуални спорт. Ипак, наравно да ми не сметају такве награде када је наш спорт у питању, поготово када се ради о нашим играчима“, навео је Пешић.
Посебна тема после неуспеха Србије била је партија Мицића у финалу квалификација, када је на терену провео свега 14 минута, како је Спутњик пренео – због пуцања мишића, што је најбољи играч Европе потврдио и у каснијој изјави.
Мицића Пешић веома добро познаје.
„Пратим га већ дуго година, био је код мене у Минхену у свом првом професионалном изазову који је имао у својој каријери. Посебно ми је драго због њега јер је он један врло добар момак, посвећен, веровао је у себе. Он и преко лета долази у Минхен и тренира овде, има посвећеност која је за дивљење и која треба да послужи нашим младим играчима да знају да нема пречице до успеха, то је производ једног великог рада и огромне посвећености“.
Оно што је обележило ово репрезентативно лето је и велики број отказа и повреда, а спремност на екстремне напоре одваја врхунске од просечних, што добро зна Пешић, који је кроз године тренирао велики број огромних звезди европске и светске кошарке.
„Таленат је нешто што је урођено, али је све остало један огроман рад и посвећеност. То је оно што је за врхунске играче карактеристично, одрицање од многих ствари које њихова генерација има. Али, они за то добијају једну огромну сатисфакцију јер су се определили за спорт“.
Највећа сатисфакција, бар је тако било кроз историју, долази кроз репрезентативне успехе.
„Репрезентација је увек била покретач популарности спорта, посебно у Србији, успеси репрезентације су увек били на првом месту, а сада имамо и индивидуалне резултате што је веома важно у стварању интересовања младих за бављење кошарком. То су им прави узори“, наводи Пешић.
Узорима, нажалост, не можемо сматрати актуелну генерацију српских кошаркаша – једноставно неуспех у квалификацијама за Олимпијске игре је јасан разлог за то, а као главни узрок свега је, чини се, био недостатак победничког менталитета.
„Велика је разлика између тог победничког менталитета који имају врхунски и остали играчи, разлика је у томе што они имају ту унутрашњу мотивацију. Једноставно, ти на њих можеш да утичеш, да им помогнеш у мотивацији, али они имају ту унутрашњу мотивацију која је практично таква да сваки негативни, а понекад и позитивни утицај, не дају резултате. Они су сами решили, имају урођену унутрашњу мотивацију, и они гурају према том циљу који су поставили“, истакао је Пешић.
Уз то, српску кошарку је кроз деценије красио спортски „виц“, способност да „прода форе и фазоне“ са баскета, из школског дворишта – све што може да стане у чувену Пешићеву крилатицу из некадашње рекламе, када је упитао окупљену децу, носећи кошаркашку лопту у рукама – „хоћете ли да се играмо?“
„Ми смо врло талентована нација у спортовима на малом простору, зато што од малена, додуше све се променило из мог времена до сада, али сигурно је да тај „улични баскет“ или школски баскет, развија ту креативност доношења брзих одлука на малом простору. То је нешто што је карактеристично и за нас и за шпанске играче. Код нас је мало другачије што је нама кошарка више од игре, јесте забава, али јесте и борба за егзистенцију, борба за доказивање... Ту не треба заборавити специфичан начин селекције и методику тренинга коју наши тренери имају, и она је јединствена на свету. Она у сваком случају утиче врло битно, тај осећај ко иде напред, ко не може да буде врхунски, и начин тренинга, методика, то је нешто што је различито од осталих земаља у којима сам ја био“.
А био је у Немачкој, Шпанији...
„Они су некако недоречени, зато што је њима спорт много више забава, што на крају крајева мора да буде, код њих је више уживање него озбиљност, није посвећеност до краја. Код нас су врхунски играчи до краја посвећени. Све се мења, живот се мења, па се и однос према спорту и кошарци мења. Ми нисмо сами, него смо свима близу, и они су нама близу, и тај утицај постоји, и негативан и позитиван. Ја бих за Шпанце рекао да су и они исто тако врло успешни, врло талентовани, имају добру школу. Али опет то није толика посвећеност, и нека већа упорност и храброст која карактерише наше врхунске играче. Ми имамо много изузетних, талентованих играча, који су чак и драфтовани, а нема их више нигде. Играчи који су прерано проглашавани као врхунски таленти, много већи него што су то рецимо били Васа и Јокић, али данас их нема. Или их има, али нису тај огроман таленат и очекивања претворили у квалитет. На то има утицаја пуно ствари. Кад купите моју књигу једног дана, онда ћете све да прочитате“, закључио је Пешић уз осмех.