Љубав једног од најпопуларнијих руских композитора према родној земљи прожима и његову обимну преписку с пријатељима, рођацима, колегама, коју је, након његове смрти, прикупио и објавио његов млађи брат Модест Чајковски.
Ову књигу, под насловом „Живот и писма Петра Иљича Чајковског“, недавно је објавио Службени гласник у едицији „Виолински кључ“, у преводу Наташе Гаталице.
Модест Чајковски с великом љубављу пише о свом брату, представљајући га као истинског уметника, генијалног ствараоца, који је волео људе и имао харизму, али је, истовремено, био веома танане природе, хировит, ћудљив и склон нервним сломовима.
Руска егзотика недостижна странцима
У љубави према музици Чајковски је био дубок и доследан, свом позиву је био предан у потпуности, али је често сумњао у вредност својих дела, а нарочито је бринуо због тога што она нису добро прихваћена у иностранству.
У једном од писама је навео: „Много је разлога због којих се моја симфонијска дела не могу чути у иностранству. Први разлог је тај што сам Рус, а то за последицу има да ме сви из Западне Европе гледају с предрасудама. Због тога што сам Рус у мојој музици има и нечег егзотичног, што је странцима недостижно“.
Композитор је једном приликом записао да верује да би много боље прошао да је Немац, јер би његова дела била познатија и више би се изводила.
„Упркос свему томе, Чајковски је заиста волео Русију. Пропутовао је читав свет, видео је многе градове Европе, имао велику турнеју по Америци... Ипак, колико год да се на тим путовањима добро проводио и уживао у њима, увек је чезнуо за повратком у Русију“, каже преводилац књиге Наташа Гаталица.
Заљубљен у Мајку Русију
Сам композитор је у једном од писама, упућеном својој покровитељки Надежди фон Мек, написао да је „страсно одан руским људима, руском духу, лепим руским цртама карактера и обичајима“.
„Знате ли да никада нисам срео некога ко је као ја заљубљен у нашу Мајку Русију? (...) Не бих могао да кажем која је то особеност због које волим Русију и Русе. Такве особености без сумње постоје. Онај који воли, међутим, воли не зато што постоје разлози, већ се против тога не може“, писао је Чајковски Надежди фон Мек.
Истовремено, композитор је био љут на све оне „који су спремни да умру од глади на неком тавану у Паризу, који као да уживају газећи на све што је руско“.
„Они могу да проведу цео живот у иностранству без жаљења, под изговором да им Русија даје мање удобности. Мрзим такве људе, који бацају у блато и газе све што је мени неизрециво свето и драгоцено“, писао је он.
Одана заштитница талентованог уметника
Однос Чајковског и Надежде фон Мек, богате удовице, десетак година старије од њега, био је посебно занимљив, будући да су се талентовани музичар и заљубљеница у његову уметност дописивали дуже од деценије, али су се срели само два пута, и то случајно.
„Преписка с Надеждом фон Мек је најобимнија у овој књизи и омогућава нам да пратимо какав је био однос Чајковског према музици и компоновању, како је стварао своја дела, шта му се допадало, а шта није. Можемо да пратимо његово духовно стање, погледе на религију, филозофију, књижевност, однос према својим савременицима у свету музике и уметности. Надежда фон Мек се поставила као композиторова заштитница, доброчинитељка. Финансирала је његов живот, а заузврат није тражила ништа осим духовне утехе“, напомиње Наташа Гаталица.
Након десетак година дописивања, Надежда фон Мек је саопштила Чајковском да више није у могућности да га финансира, а убрзо након тога је њихов однос и прекинут.
Чајковски и Толстој – судар два генија
О правим разлозима за њихов разлаз постоје бројна нагађања, а једино што је извесно јесте да је композитор захваљујући својој доброчинитељки годинама могао несметано да ствара своју музику. Интересантно је и то да је Надежда фон Мек умрла свега два месеца након што је чула за композиторову смрт.
„Петар Иљич Чајковски је живео у неком свом бајковитом свету и доживљавао људе онако како би он желео да они изгледају. Пример за то је и његова преписка с Лавом Толстојем, којим је у почетку био опчињен. Волео је његове романе, а уочи упознавања с њим имао је велику трему и стрепео од тог сусрета“, наводи Наташа Гаталица.
Након концерта којем је присуствовао Толстој, Чајковски је записао: „Никада се у целом свом животу нисам осећао толико поласкано, нити сам икада био толико поносан на своје уметничко умеће као када је Лав Толстој седео поред мене и слушао мој Анданте док су му сузе текле низ образе“.
Ипак, након првобитне одушевљености, како се развијала преписка двојице уметника, Чајковски је почео да се разочарава у Толстоја који се дрзнуо да прича о стварима које недовољно познаје, о појединим уметницима и композицијама. Посебно га је разгневио пишчев негативни став о Бетовену.
„Толстој никада не пише с љубављу и одушевљењем ни о једном пророку истине (осим о Христу), већ с мржњом и презиром. Не знамо како гледа на Сократа, Шекспира или Гогоља. Не знамо да ли му се допадају Микеланђело или Рафаел, Тургењев, Жорж Санд, Дикенс или Флобер. Можда је оно што воли и што не воли у домену филозофије и уметности познато само њему блиским људима. Међутим, овај инспиративни говорник никада отворено није рекао ни реч која би нам дала увид о његовим ставовима у вези с великанима који су му равни. На пример, рекао ми је да Бетовен није талентован у поређењу с Моцартом. Међутим, никада се кроз писање није изразио о музици, нити о било којој другој уметности“, писао је Чајковски.
Све је почело с Моцартом
Највећи музички узор великог руског композитора био је Моцарт, чија су га дела привукла још у детињству. „Захваљујући Моцарту живот сам посветио музици. Он је дао први подстицај мом труду и научио ме да га заволим изнад свега“, писао је Чајковски. Веома је волео и Бизеову оперу „Кармен“, за коју је сматрао да је савршена.
Истовремено, Чајковски је имао и негативан однос према бројним музичким савременицима, попут Вагнера, Брамса, Камија Сен Санса. С великом руском „петорком“, водећим композиторима свог времена – Мусоргским, Римским-Корсаковом, Бородином, Балакирјевом и Кјујом, био је у пријатељским односима, иако је стварао независно од ове групе.
У породици композитора није било никога ко се професионално бави музиком, за разлику од многих других славних музичара који су свој дар развили захваљујући богатом породичном музичком наслеђу и родитељима који су умели на време да препознају њихов таленат.
„Сам Чајковски није имао објективну представу о вредности својих дела, стално их је критиковао, нису му се допадала. За своју чувену Увертиру 1812. је писао Николају Рубинштајну: 'Нема неку вредност, ни у ком случају нећу бити повређен, или изненађен, уколико будеш сматрао да није за симфонијско извођење'“, напомиње Наташа Гаталица.
Слично је било и с другим његовим делима, попут Клавирског концерта у б-молу или Патетичне симфоније. Многе колеге често су га веома оштро критиковале, а Чајковски је то врло озбиљно схватао.
Ипак, кроз његову преписку с пријатељима и колегама, упркос вечитом незадовољству и потреби да преиспитује своју уметност, провејава и врло снажан унутрашњи осећај да је на правом путу, да ствара нешто велико и да ће му то на крају донети и славу.
„Уколико ми је суђено да постанем славан, то ће доћи полако и сигурно. Историја нам показује да је успех који је дуго одлаган дуготрајнији од оног који дође брзо и изненадно. Многа имена која су одјекивала познатошћу у својим генерацијама, сада су потонула у океан заборава“, навео је композитор у једном од својих писама.
Пред крај живота је и стекао славу у правом смислу те речи, имао је и велику, веома успешну турнеју по САД, током које је дириговао извођењем својих дела.
„Веома се истицао на тим својим наступима као диригент. Био је харизматичан, али истовремено и плаховит, хировит уметник, често хистеричан. Ипак, чак ни у тренуцима највеће славе није био задовољан и срећан, као да то није умео да буде“, наводи Наташа Гаталица.
Ту вечиту меланхолију великог композитора потврђује и одломак из једног његовог писма, наведен на почетку књиге, који гласи: „Да жалим за прошлошћу, да се надам будућности и да вечно будем незадовољан садашњошћу – то је мој живот“.