Софију Толстој су и за живота њеног мужа оптуживали да не разуме свог мужа, не дели његове ставове, сувише је обична и далека од његових филозофских погледа.
За то ју је оптуживао и он, па је то у суштини и постало разлог за њихове неспоразуме који су обележиле последњих двадесетак година њиховог живота.
Па ипак, нико не може да каже да му је била лоша жена. Посветила је цео живот не само решавању и васпитавању тринаесторо деце, него и бризи за имање, решавању проблема кметова и послуге преписивала његове књиге, бринула о њиховом издавању...
Кажу да иза сваког великог мушкарца стоји велика жена. Готово пола века била му је супруга, пратиља, ослонац, секретар, агент, помоћница у практичном и књижевном раду. И ове године, у музеју Толстоја у Јасној Пољани поcвећено јој је вече, као музи великог писца.
Кућа у којој се родио и провео највећи део свог живота, имање које га је надахњивало да створи своја велика дела, и у коју су долазили Чехов, Тургењев, Горки, Љесков, Рјепин, и многи други најистакнутији уметници, научници, музичари тог времена, изгледали би сасвим другачије да над њима није свакодневно бдела Софија.
Софија Берс удала се за грофа, а живела као домаћица великог сеоског имања. Постала је то кад јој је било само 18 година, а њеном мужу, грофу Толстоју готово дупло више. Већ је био познати писац и велики ауторитет за своју младу жену која му је посветила читав свој живот.
Долазак у Јасну Пољану из родитељске куће у Кремљу био је прави шок за младу грофицу. Напустила је племићки живот у престоници, пријеме и балове да би дошла на сеоско имање где је све било другачије, компликованије, страно. Па, ипак, успела је да створ топли дом за свог мужа и њихову велику породицу.
Првих двадесет година брака били су идилични. Родила је тринаесторо деце, од којих је петоро умрло. Кад се сабере — пуних 10 година била је трудна, и још 10 је дојила децу. И за све то време бринула о мужу, преписивала његове рукописе безброј пута.
Само је „Рат и мир“ преписала 6 пута, а колико је још други страница било… Њему се чинило да је после толико година лутања, у њој нашао ону о којој је маштао целог живота, а она је преузела бригу о кући, имању, о решавању породичних и проблема кметова, о васпитању и образовању деце, о штампању његових књига... о свему.
Временом је Толстој мењао своју животну филозофију, бавио се гајењем коња, оснивао школу за сеоску децу, писао за њих уџбенике, био велики противник кметства, дошао у сукоб са Црквом, ни цар Николај II није одговарао његовој представи о владару Русије, одрекао се ауторских права за своја дела која су се штампала у целом свету... Све чешће је долазило до сукоба са женом која је почела да прати сваки његов корак... Свој начин живота наметао је целој породици — у кући је било забрањено јести месо, пити алкохол, пушити... Одевао се у сеоску одећу и желео да имање поклони кметовима...
Она се бојала да ће њена деца остати гладна. Неслагања су постајала све озбиљнија, неспоразуми све чешћи…и завршиће се његовим бекством од куће. У опроштајном писму тешио ју је — немој да мислиш да те не волим, али не могу с тобом да живим... кад га је прочитала, потрчала је да се баци у језеро.
Самоубиство је спречено, али ће велики Толстој ускоро умрети, а она ће наставити да ради оно што је целог живота радила — да брине о штампању његових дела, о преводима…
Генијални Толстој имао је среће што је живео са таквом „обичном“ женом. А да ли је „обична“ жена била срећна с њим, остаће заувек тајна.
О Софији Толстој сазнајте више у емисији „Мој поглед на Русију“, у којој главна уредница Спутњика Љубинка Милинчић обрађује актуелне догађаје из Русије и света.
