Ђукановић је постао виновник расправе између Николе Селаковића и Ђорђа Радуловића изјавом да Србија никада није прихватила црногорску независност. Селаковић је на то реаговао речима да Србија као матица има интерес да брине о својим сународницима у Црној Гори, а из црногорског Министарства спољних послова дошло је саопштење да је матична држава Срба из Црне Горе управо Црна Гора.
Мађари, Бошњаци, Румуни, Албанци… ма где живели, знају где им је матица — Мађарска, БиХ, Румунија, Албанија; односно, Будимпешта, Сарајево, Букурешт и Тирана. Ово важи за Србију, где нико никоме не оспорава матицу. У Црној Гори изгледа да је другачије. Тамо нико не оспорава Албанцима, на пример, да за своју матицу сматрају Албанију, док се Србима оспорава ако матицом сматрају Србију.
У том смислу, историчар Милош Ковић и дефинише једно од два значења речи „матица“ — као средиште и главно упориште јавног и националног живота. Тако би у случају српског народа његова матица био простор који је главно упориште српског народа и одакле долазе главни ресурси — културни, духовни, економски и војни и данас је то несумњиво Србија.
Друго значење матице, према Ковићу, био би простор одакле смо потекли, а то је простор од реке Дрине, преко Косова, Метохије и данашњих делова Северне Македоније.
Академик Миро Вуксановић наглашава порекло речи матица. Она долази из пчеларства — свака кошница има своју матицу.
„Ту је реч неко узео за име Матице српске и први пут се та реч употребила у њеном називу, па су онда сви словенски народи основали своје матице. Постоји и матична земља, матични народ и тако даље. То означава средиште, центар одакле, да ли духовно, да ли верски или политички, зрачи, што се може сматрати матицом једног простора, земље или народа“, објашњава он.
И Вуксановић и Ковић наглашавају да се средиште матице српског народа померало кроз историју. У време када Срби нису имали државу, средиште матице померало се како се померао центар српске цркве.
У раном средњем веку, матица српског народа била је Дукља, потом се, у време Немањића, преселила на територију данашње Србије, али и Херцеговине, објашњава Ковић.
„У XIX веку, када постоје две српске државе, Црна Гора и Србија, нема сумње да Србија има много значајније демографске, културне, политичке и економске ресурсе. И то тако остаје до данашњих дана. Данас, ако говоримо о српском свету, врло је лако уочљиво шта би била матица српског народа“, каже Ковић.
Политизација питања матице, према Вуксановићевим речима, не погађа суштину. Србин из Црне Горе може истовремено бити и лојалан грађанин своје државе, а истовремено, према свом осећању, може имати своје средиште, односно матицу према којој се управља.
„То је природно; међутим, код нас има доста неприродних појава“, закључује Вуксановић.