Такер Карлсон, конзервативни коментатор „Фокс телевизије“ и аутор најгледаније информативне емисије на кабловским програмима у Америци, крајем прошлог месеца добио је дојаву од звиждача из НСА — америчке Националне безбедносне агенције — да ова обавештајна служба надзире његове електронске комуникације, те да „планира да у јавност пусти њихову садржину, у настојању да укине ову емисију“.
Трећи свет
„Деловало је лудо, али то је истина... Моћна, жестоко исполитизована шпијунска агенција надзире новинаре који су критични према режиму? Нема проблема. То је савршено нормално“, саркастично је прокоментарисао Такер Карлсон, да би упозорио: „То уопште није нормално. То је Трећи свет... Многи су напокон почели да се суочавају са чињеницом да обавештајне агенције, у ствари, нису њихови пријатељи. Они нису пријатељи никоме у овој земљи. Оне су опасне. То је очигледно.“
НСА ће затим издати, како је описано, „веома пажљиво срочено саопштење“, у коме је наведено да „Такер Карлсон никада није био обавештајна мета агенције“ — али притом заправо уопште није демантована његова тврдња да је агенција читала његове приватне имејлове.
Ствар је, наиме, у томе што НСА нема законско право да шпијунира америчке држављане без специјалног судског одобрења. И зато агенција, када јој је тако нешто потребно, користи опробану смицалицу — за своју обавештајну мету прогласи иностраног држављанина и онда га искористи за шпијунирање Американца који је са њим био у контакту.
Улога Владимира Путина
И тако је у ову медијско-шпијунску аферу, колатерално, упао Владимир Путин. Такер Карлсон покушао је, преко посредника, да уговори интервју с председником Русије и управо је овај његов контакт с тим посредницима употребљен за његово стављање на мере обавештајног надзора. Да би потом, баш као што је коментатор „Фокса“ и најавио да му се спрема, из НСА пријатељским медијима било дојављено да је Такер Карлсон хтео да дође до Путина. Па су они то и објавили.
„Циљ је, наравно, био да ме представе као нелојалног Американца. Као руског оперативца“, објаснио је Карлсон и указао на оно што би морало да буде очигледно: „Нема демократије тамо где шпијунске агенције без цивилног надзора држе људе под контролом тако што их дискредитују садржином њихових приватних имејлова... Обавештајне службе не смеју да буду коришћене као инструменти политичке контроле.“
На одговор друге стране није се дуго чекало. Најпре је медијски аналитичар Си-Ен-Ена Брајан Стелтер оптужио Карлсона да „све више звучи као озлоглашени теоретичар завере Алекс Џоунс“, уз додатак да чак ни Карлсонови шефови на „Фоксу“ не верују његовим тврдњама; да би се потом, кад се ипак испоставило да су Такерове тврдње истините, прешло на другу линију одбране, те је он оптужен за „сејање неповерења у обавештајну заједницу“, што је, како је рекла Никол Волас, некадашња званичница у администрацији млађег Џорџа Буша, „тако антиамерички“.
Док је „Вашингтон пост“ читав случај одбацио као „последњи пример десничарске реторичке подвале“ јер, ето, НСА само ради свој посао, при чему „специјалисти из америчке обавештајне и војне заједнице добро разумеју моћ информативног ратовања које има циљ да подели, дезоријентише и деморалише јавност... У току је велика, софистицирана и безобзирна кампања дезинформисања, усмерена против америчке демократије, која потиче из саме Америке... Владимир Путин могао би само да сања да створи толико цинизма, сумње и неповерења“.
Тужба Доналда Трампа
А истовремено, по истој матрици по којој бране шпијуне од новинара који су шпијунирани, исти ови медији главног тока стали су и у одбрану цензора од оних који су цензурисани. Након што је бивши председник САД Доналд Трамп најавио покретање тужбе против „Фејсбука“, „Твитера“ и „Јутјуба“ — јер се ова „моћна група корпорација уротила с владом да би цензурисала слободу говора америчког народа“ — „Њујорк тајмс“ је, карактеристично, објаснио како „приватне компаније могу да раде шта год желе“. Па и да вас, уз заштиту владе, ућуткају.
Могу ли приватне компаније да раде шта год желе и шта се то догађа са слободом говора у Америци? Да ли актуелна власт злоупотребљава тајне службе за обрачун са неподобним новинарима као што је Такер Карлсон? И какав ће ефекат произвести оно што „Вашингтон пост“ назива „ратом против истине“?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили публициста и историчар Срђа Трифковић и филозоф Никола Танасић.
Укидање Такера Карлсона
„Није претерано рећи да је емисија Такера Карлсона буквално једини садржај у мејнстрим медијима, који одудара од унапред задате матрице исконструисане у Си-Ен-Ену, ’Вашингтон посту‘ или ’Њујорк тајмсу‘. Због тога он представља трн у оку онима који би да на њега примене онај рецепт који су ’Фејсбук‘ и ’Твитер‘ применили у односу на Трампа“, напомиње Срђа Трифковић.
„Такозвана америчка обавештајна заједница представља џиновски, застрашујући апарат, који је у стању да исконтролише буквално сваку реч која је изговорена или написана... Шпијунирајући Такера Карлсона, желели су да нађу материјал због кога ће његова емисија бити забрањена, односно, због кога ће бити извршен притисак на ’Фокс‘ телевизију да његову емисију укине.“
„Све више преовлађује утисак да САД западају у једну декадентну фазу у којој се својевремено нашао СССР у свом позном периоду — то је била фаза параноје у којој је владало подозрење према сваком облику вербалног или мисаоног деликта на који би могло да се наиђе“, опомиње Никола Танасић.
„Таквим односом био је поткопан и сав ауторитет система који је још постојао. То се сада дешава и у Америци, притом, уз додатак у виду нових технологија, које у основи представљају приватизовани систем прислушкивања и надзора на који сами добровољно пристајемо. Тако да заправо није претерано ни поређење с некадашњим ДДР-ом, упамћеним по хипертрофираној улози своје тајне полиције, Штазија, која је опсесивно била фокусирана на то шта њени грађани говоре и мисле. А шта су им сва та сазнања на крају донела?“
Притом, наглашава Срђа Трифковић, обавештајне службе које су сад ухваћене у шпијунирању Такера Карлсона, „не смеју се сматрати некаквим отуђеним центрима моћи — њихова злоупотреба у антитрамповској кампањи, још пре његовог избора 2016, јасно је показала да су они саставни део онога што се уобичајено назива ’дубока држава‘. Она је у Трампу видела непожељну аберацију коју треба што пре уклонити и управо нам је на његовом примеру показала да је спремна да употреби сва могућа средства ради уклањања политичких неистомишљеника“.
Улога медија
Медији главног тока у оваквом поретку имају неизоставну улогу бранитеља таквих поступака, што се видело и сада у случају шпијунираног новинара „Фокса“.
„Управо због оваквог поступања, традиционални медији деградирани су у пропагандне машине које су у служби одређених центара моћи, како државних, тако и парадржавних и корпоративних“, коментарише Никола Танасић, док Срђа Трифковић додаје да су сви ти центри моћи заправо „део исте, владајуће елите на Западу. Реч је о мрежи која промовише исти идеолошки дискурс и настоји да заштити исте економске интересе“.
И баш у томе, чини се, и лежи један од разлога што су се у недавном „Ројтерсовом“ истраживању поверења јавности у традиционалне медије, међу 46 земаља, САД пласирале на последње место, са свега 29 одсто испитаних Американаца који су изјавили да имају поверење у америчке медије.
Рат свих против свих
А опет, ни друштвене мреже, као алтернативни извори информисања, више нису сигурно уточиште, о чему сведочи укидање Трампових налога на „Твитеру“, „Фејсбуку“, „Јутјубу“...
Карлсон је добио је дојаву од звиждача из НСА да ова обавештајна служба надзире његове електронске комуникације.
© AFP 2023 / Paul J. Richards
Тим поводом, објашњавајући разлоге за тужбу коју је против њих покренуо због угрожавања слободе говора, у ауторском тексту у „Вол стрит џурналу“ бивши председник САД опомиње да ове друштвене мреже „манипулишу и контролишу саму политичку дебату“ — подсећа с тим у вези да су уочи председничких избора блокирали објављивање открића „Њујорк поста“ о сумњивим пословима Хантера Бајдена, сина актуелног председника САД — и опомиње: „У суштини, велике технолошке компаније незаконито су претворене у цензорски огранак америчке владе.“
„Реч је о дугогодишњој симбиози технолошких гиганата са осталим елементима трајне, то јест, дубоке државе, где ће представници државних власти по аутоматизму оправдавати поступке ’Фејсбука‘ или ’Твитера‘, одбијајући притом да против њих спроведу поступке због њиховог недозвољеног монополског понашања“, објашњава Срђа Трифковић и упозорава: „Убрзавање ових процеса надзора и контроле, које нас је већ довело до ситуације готово незамисливе пре само годину дана, може да доведе и до потпуног ограничавања јавног дискурса и брисања неподобних — макар се радило и о милионима људи осуђених због неподобног мишљења.“
„Западни центри моћи очигледно нису научили лекције тоталитарних пројеката из прошлости. Људско понашање у јавном простору може се контролисати у извесној мери, али када се у томе претера, суптилна контрола претвара се у стисак; а што више стискате, све више ће вам цурити између прстију и све више ћете губити контролу. А последица тога биће хаос и губљење могућности стварања друштвеног консензуса о било ком питању, један bellum omnium contra omnes, рат свих против свих“, закључује Никола Танасић.