Нацрт Резолуције коју су СБ УН поднеле Русија и Kина, показује да је без обзира на исход установа високог представника у БиХ изгубила подршку водећих сила. Са или без усвајања Резолуције, која предвиђа гашење ОХР идуће године, та институција у Сарајеву, извесно је, не може имати стару снагу. Којом полугом ће онда Запад „управљати“ процесима у БиХ?
Нема дилеме да је високи представник као дугогодишње „оружје западне моћи“ у Босни које јача Сарајево, а слаби Републику Српску — изгубио међународни кредибилитет.
А најављеним игнорисањем од стране Републике Српске, која је одавно отказала послушност Валентину Инцку поредећи га са Андрићевим „конзулом“ из „Травничке хронике“, ОХР губи легитимитет и у самој БиХ.
Кључ за западни протекторат у БиХ у Уставном суду
Иако се коначан крај ОХР још не види јасно, упркос томе што Кристијан Шмит, наследник Валентина Инцка, није добио подршку УН (није је имао ни његов претходник), питање које се отвара, јесте да ли би са одузимањем овлашћења високом представнику била суштински смањена и принуда којом спољни фактор влада у БиХ?
Ненад Кецмановић, доктор политичких наука, у разговору за Спутњик каже да ће спољни утицај у случају гашења ОХР бити смањен, бар и симболички, подсећајући да је некадашњи високи представник Волфганг Петрич већ упозорио Шмита да пре одласка у Сарајево размисли како ће изаћи на крај са Додиком и Русима.
Међутим, свођењем овлашћења новог високог представника на она која су прецизно наведена у Дејтону, наводи наш саговорник, опет не би био укинут протекторат.
„Странци и без високог представника имају контролни пакет у Уставном суду. Постоје инострани саветници у обавештајно-безбедносним агенцијама који практично све држе у својим рукама. Слично је и са Оружаним снагама БиХ. Најзад, у заједничким структурама власти свугде имате домаће кадрове који раде за њих. Они ту мрежу плету већ 30 година.“
Надлежности Српске већ отете
Иако изворни Дејтон предвиђа високо децентрализовани систем са великом аутономијом делова, што су потписале све три стране и гарантовао међународни фактор, механизам по којем је најдрастичније промењено уставно уређење по Дејтону, било је преношење ентитетских надлежности на заједничке органе. Другим речима, каже Кецмановић, реч је о отимању тих надлежности и њиховој централизацији, што представља кључни проблем.
„Американци су скројили дејтонску Босну, па су је онда годинама рушили, да би сад бранили неку своју верзију Дејтона која све мање има везе са изворном. Стратегија западних савезника своди се на то да уставним инжењерингом направе централизовану унитарну државу коју они зову јединствена грађанска Босна, да би је лакше, ефикасније и јефтиније контролисали.“
На питање зашто би уопште Запад требало да контролише БиХ, Кецмановић каже да је проблем у томе што се то некако подразумева.
„Можда делује наивно, али не би ли било природно да БиХ контролишу људи који у њој живе. А ако им треба заштита неке велике силе, онда би ваљда требало да имају право да изаберу која ће то сила бити. Бошњаци би искрено изабрали Турску када би била довољно јака, па су упрли очи у Америку, Хрвати би вероватно — Немачку, Срби — Русију и Kину. Федерација хоће у НАТО, а Српска, као ни Србија, неће. Једино би се сви радо прикључили ЕУ, али она их неће и то не само сада, него никада. Ни те дивергентне спољнополитичке оријентације не да им да буду јединствена држава.“
И РС ћути о повраћају надлежности
Недоумица која интригира јавност је и да ли би укидањем Канцеларије Република Српска могла да затражи повраћај надлежности које су јој одузете и поништи све наметнуте законе високих представника.
Ова тема, указује професор уставног права Милан Благојевић, први судија који је одбио да примени закон наметнут од стране Валентина Инцка, каже за Спутњик да се о теми повраћаја надлежности у РС не говори.
Разлог је тај што су, тврди, у Парламентарној скупштини БиХ у доношењу неких неуставних закона о прихватању наметнутих закона ОХР учествовали и српски представници из Републике Српске.
„Бићу директан у одговору на ово ваше питање и рећи да су то чинили и садашња власт и садашња опозиција у Републици Српској и то све политичке странке и једног и другог блока. Нико од њих до данас није изашао пред јавност и рекао да је на то био принуђен, што би подразумевало и да каже ко га је принудио и да ли је то ОХР. А кад би само један од њих то рекао и изнео доказе за то, такви закони би морали бити проглашени неуставним, јер је неуставан закон за који је макар и један од посланика гласао под принудом ОХР.“