Он је у свом најновијем чланку за сајт „Проџект синдикејт“, у новој анализи истакао да су године изузетно лабаве фискалне и монетарне политике усмериле глобалну економију ка успореном привредном расту и високој инфлацији.
Како он наводи у чланку „када се деси тај крах стагфлација из ’70-их година прошлог века биће комбинована са дужничком кризом након 2008. године“, а то ће према његовим претпоставкама поставити централне банке широм света у пат-позицију.
Односи дуга у напредним економијама, и у већини економија у развоју били су знатно нижи током ’70-их, због тога стагфлација у прошлости није се никад доводила у везу са дужничким кризама.
Са друге стране, финансијска криза 2007. и 2008. године тј. крах тржишта кредита оборио је инфлацију и практично одвео економију у смеру дефлације.
„Остављени смо са најгорим и из кризе седамдесетих и кризом после 2007. године. Показатељи дуга су много већи него ‘70-их, а комбинација лабавих економских политика и негативних шокова у понуди ће пре подстаћи инфлацију, тако стварајући услове за ’мајку стагфлационих дужничких криза‘ у наредних неколико година“, пише Рубини, преноси Блиц.
За сада, лабава монетарна и фискална политика ће наставити да напајају балоне широм тржишта, подстичући тако „слоу моушн“ крах, наставља он и додаје да смо окружени свуда знацима упозорења од врло високог односа цена и зарада на деоницама, ниских премија, надуваних цена технолошке имовине, бујање крипто тржишта, корпоративних дуга високог приноса, колатерализоване дужничке обавезе, мим акције..
Ово ће се, према његовим речима, наставити и у једном тренутку довести до тренутног губитка самопоуздања на тржиштима и централне банке ће бити присиљене на затезање, дакле следи слом.
Политике које подстичу инфлацију и стварају предуслове за стагфлацију чине економију изложеном негативним шоковима снабдевањима.
Такви шокове могла би да проузрокују и обновљени протекционизам, „балканизација“ ланаца снабдевања, старење популације, повлачење производње и индустрије у скупље крајеве итд.
Кинеско Амерички односи који прете да фрагментирају глобалну економију, све чешћи сајбер напади на кључну инфраструктуру, и реакције народа на све већу неједнакост само допуњују листу главних састојака за макроекономске потешкоће.
Посебан проблем је што су централне банке већ изгубиле своју независност јер се од њих очекује монетизација масивних дефицита како би одложили дужничку кризу и дубоку рецесију, наставља Рубини.
Како јавни и приватни дугови расту, економије ће се већ налазе у клопци дуга. Иако инфлација расте централне банке се боје да затегну камате како нам се не би десила серија банкрота. То све, наглашава Рубини, води у инфлацију и дубоку стагфлацију.
Док ће у развијеним земљама, као 1970-их инфлација смањити реалну вредност дугова, у земљама у развоју, којима се Рубини претежно бавио у својој каријери, које имају већински дугове са фиксним приносима биће у великој опасности.
Уз то, инфлација ће, као и неизвесност, довести до повећања ризика на премије.
Рубини верује да како буде растао индекс мизерије (збир стопе инфлације и незапослености), све ће бити већа потреба да централне банке изрежу инфлацију.
Последица последњег обрачуна са инфлацијом, Вокеровог шока ‘80-их, била је рецесија у САД и дужничка криза у остатку света, претежно СФРЈ и Латинској Америци.
Рубини закључује да су нивои задужености сада око три пута виши него пре 50-ак година, те би реакција на инфлацију могла да доведе до економске депресије, односно врло тешког облика рецесије.