Усвајањем Закона о лобирању који је ступио на снагу у августу 2019. године у Србији је уведен врло важан механизам за борбу против корупције, а сама делатност лобирања преусмерена је у легалне токове, објашњава за портал „Бизнис“ председник Друштва лобиста Србије Ненад Вуковић.
„У регистру Агенције за спречавање корупције данас има 33 регистрованих лобиста као физичких лица и три правна лица, док страних физичких и правних лица, која такође имају могућност да се региструју, за сада нема“, каже Вуковић и додаје да се увођење лобирања нигде не дешава преко ноћи, али је веома значајно што је законом понуђен механизам да се прописи мењају, доносе и укидају на законом предвиђен и транспарентан начин.
„Закон је усвојен, али је неопходно да се он полако усвоји, како у привредној, тако и у политичкој пракси. На економске токове он тек треба да почне да утиче, али је пандемија мало успорила његову примену, тако да Закон о лобирању тек треба да пружи свој прави ефекат. Сада је потребан додатни напор, како државе, тако и лобиста и Агенције за спречавање корупције“, наводи Вуковић.
На питање где је граница између лобирања и корупције, због чега многи ову професију често сматрају сумњивом, први српски лобиста наводи да се због доношења овог закона разноразни неформални саветници полако померају у сиву зону, јер сада постоји начин да се легално лобира.
„Лобирање је транспарентан, на закону заснован, организован утицај на доносиоце одлука. Посао лобисте је да се залаже за интерес свог клијента, али искључиво у складу са јавним интересом и дозвољеним средствима, користећи научне, економске и политичке аргументе“.
Где је Србија када је реч о лобирању
Најјачи лобији увек су тамо где су велике корпорације и индустрије и где се „врти“ највећи новац. Како објашњава наш саговорник, лобирање је присутно увек када нека нова индустрија улази на тржиште, када повећава своје инвестиције и улогу на одређеном тржишту.
„Када се ради о економском лобирању разлика постоји у односу на тренутни статус држава. Земље у региону које су по овом питању одмакле од нас су оне које су пре примљене у ЕУ. Хрватска, Словенија, пре тога Мађарска и Румунија, већ су научиле како функционишу механизми у ЕУ и како се треба борити за сопствени интерес. Улазак у ЕУ не подразумева аутоматско благостање и приступ фондовима. Све то захтева веома суптилна лобирања јер је Брисел, после Вашингтона, друго чвориште када је реч о лобирању, то знају сви који долазе у контакт са страним инвеститорима и бриселском администрацијом“.