Бити најбољи у некој дисциплини значи и повећавати сопствени углед у светској политици. Пример Новака Ђоковића најбоља је илустрација тога. Било где у свету, саговорник ће пре или касније на сазнање да сте из Србије поменути име најбољег светског тенисера.
Једном утврђено правило тешко се мења. Још од времена Пјера де Кубертена устаљена су два правила. Прво, да се поредак на листи рачуна према броју освојених златних медаља. Друго, да свака медаља има исту вредност.
Једна дисциплина доноси једно одличје. Свеједно је да ли се ради о колективном или појединачном такмичењу. Једно злато у мушкој или женској кошарци вреди колико и једно злато у једној пливачкој или атлетској дициплини.
На први поглед није фер, али је тако. Током година су предлагане различите методологије за успостављање нових начина вредновања, али оне ипак нису шире прихваћене.
Казахстан повукао ногу
Због тога су, како је спортска дипломатија постајала све важнија за имиџ држава, издвајања за награде спортиста постајале све веће.
И ту је, својевремено, улога Казахстана била врло значајна. Једна од првих земаља, која је почела да богато награђује своје освајаче златних медаља била је ова држава.
До данас се у овом приступу није ништа променило. За златну медаљу награда је 250.000 долара, сребро вреди 150.000, а бронза 75.000. Ипак, данас има и оних који дају више.
Рекордер је Сингапур са милион долара за освајаче златних медаља, док је у Индонезији та цифра око 750.000 долара.
Напослетку, поклели су и Американци. Руководећи се сасвим другачијом логиком, дуго су одбијали да прихвате овакав принцип. За златну медаљу исплаћују 37.500 долара, што је мање него у случају Србије.
Српским шампионима из Токија ће из буџета бити исплаћено по 70.000 евра. У нашем комшилуку, Бугари дају највише, скоро 130.000 евра. Бугарска чека олимпијско злато још од 2008. године, лоше то утиче на колективно самопоуздање.
Наравно, зараде америчких спортиста су неупоредиво веће. Олимпијски шампиони од уговора за рекламирање годишње зарађују милионе. Поменута награда за њих је тек симболична.
Једна од ретких земаља која и даље одбија да овако награђује своје спортисте јесте Велика Британија. Одлучили су се за стална улагања у спорт кроз четворогодишње олимпијске циклусе. Новинари су израчунали да је у свако британско злато освојено у Рио де Жанеиру инвестирано пет и по милиона евра.
Олимпијске игре у Токију – пливање
© AP Photo / Martin Meissner
Иневстиције и награде гарантују место високо на листи освајача. Не треба посебно напомињати да од распада биполарног света и окончања Хладног рата амерички спортисти доминирају на летњим олимпијским играма. То увек није било тако.
На Олимпијади у Сеулу 1988. године, рецимо, Совјетски Савез је био први. Изузетак је и Пекинг 2008. Тада су кинески спортисти освојили 48 злата, а амерички 36. Међутим, укупно су амерички спортисти освојили 112 одличја, а кинески округло 100.
Битка великих сила
Као по команди, већина америчких медија почела је да табелу формира по новом принципу. Више није био најважнији критеријум број златних медаља, него укупан број медаља.
Кинези су моментално узвратили не дозвољавајући да им било ко преотме прво место. Можда делује смешно, али не само да је виђено, него та расправа и даље траје, актуализује се пред сваке нове Игре. Американци су повратили статус најбољих у Лондону и Рију, што их је донекле умирило. Али, шта ће бити следећи пут када поново остану без највећег броја златних медаља, остаје да видимо.
Овај феномен, дакле, није само повезан са мањим државама. И великима је стало да докажу сопствену величину на спортском плану. Олимпијске игре су, једном у четири године, прилика да се покаже моћ. Као мерило, за то се пре свега користи поредак на листи освајача медаља.